Književne laži Gintera Grasa

„Kutija“ obrađuje period od objavljivanja „Limenog doboša“ 1959. godine, do 1999. godine, kada je pisac dobio Nobelovu nagradu. Roman „Ljušćenje luka“ u javnosti je izazvao žučne rasprave. Jer, Gras je tu obelodanio da je kao 17-togodišnjak bio član SS jedinica. Tu činjenicu je dugi niz godina krio od javnosti. U „Kutiji“ se pisac predstavlja na sasvim nov način - kao porodičan čovek.

Provokator

Ginter Gras i dalje provocira. Samo što je na predstavljanju novoobjavljene knjige seo pred mikrofon u Talija teatru u Hamburgu dvojica mladića su podigla transparent. Dijalog između njih je izgledao ovako:

-Gras: Šta je to?

-Proza koja zamajava.

-Gras: Koje novine vi predstavljate?

- Ni jedne

-Gras: Ni jedne. Znači u sopstvenoj režiji. Možda biste mogli da slušate, ima ovde ljudi koji hoće da slušaju.

-Slušali smo 50 godina.

Publika je na ovu smetnju reagovala nestrpljivo. Radilo se o pripadnicima grupe “Nova desnica“ koja takozvanim konzervativno-subverzivnim akcijama želi da skrene pažnju na sebe i koja je iskoristila predstavljanje knjige da dezavuiše Gintera Grasa. Na isti način su to pokušali da urade i levica i desnica 2006. godine, kada je izašao roman „Ljušćenje luka“. Nova knjiga „Kutija“ je nasuprot tome, sasvim bezazlena knjiga.

Grasove bajke

„Bio jednom jedan otac koji je bio jako star i pozvao je svoje sinove i kćerke. Imao je četvoro, petoro, šestoro, osmoro dece, Oni su se nakon dugog oklevanja napokon odazvali njegovom pozivu. Sedeli su oni tako za jednim stolom i pričali.“

Tako počinje „Kutija“. Drugi deo svoje biografije Gras je napisao u formi bajke. Nije to prvi put, već u „Limenom dobošu“ su postojale bajkovite epizode. Pisac je oduvek imao afiniteta ka ovoj vrsti pripovedanja.

„Zato što sam shvatio da bajke, ako ih pripovedate na način na koji ja to radim, pojačavaju i pojašnjavaju realnu sadržinu opisanih događaja.“

U novoj knjizi Pisac priča o svojoj deci. Četvoro iz prvog braka, dve vanbračne ćerke i dva sina iz drugog braka. Oni pričaju sa svojim „taticom“ o svom životu i detinjstvu upotrebljavajući žargon mladih, nasuprot njegovom,„staračkom“ načinu izražavanja. Na ovaj način Gras je hteo da pojača autentičnost novog romana. Međutim, ovi razgovori Grasa sa decom su fiktivni. On ih nije ni vodio. Grasova deca su na ovakvu vrstu pojavljivanja u javnosti različito reagovala.

„Onda sam im ja, demokratski poslao rukopis knjige. Jedni su bili vrlo kritični, drugi su rekli da mogu da pišem šta hoću, dok su treći bili osetljiviji.“

Kod mene još uvek nešto kuca

Pisac kaže da je posle toga zaista neke delove izbrisao, promenio ili skratio. Ali, njegova deca su ipak morala da se pomire sa činjenicom da su glavni junaci njegove knjige. Uostalom oni i pripadaju piščevoj biografiji, isto kao i fotografkinja Maria Rama koja u romanu ima centralnu ulogu. Ona snima život porodice sa svojm čudesnim fotoaparatom „Agfa -box“ koja može da snimi i budućnost i prošlost. Ovo objašnjava podnaslov Grasove knjige: „Mračna komora“, kao i karakter samog romana koji je mešavine bajke, fantastike i porodične sage. Sećanja su varljiva, u njima je prošlost čudnovata i lepša. Osim toga, dosta ostaje skriveno u mračnim uglovima, smatra Gras koji u novom romanu sasvim otvoreno govori o lažima.

„To sam takođe shvatio tokom godina, mada sam na početku to instiktivno radio. Svojoj stvarnosti sam najbliži kada lažem. Moj posao je da lažem. Književnost je viši oblik laži.“

Dakle, u „lažnim pričama“ Ginter Gras se predstavlja u ulozi harmoničnog porodičnog čoveka. O angažovanom socijaldemokrati, svađalici i glasnogovorniku mira i demokratije, o onome koji opominje i koji je u prošlosti vrlo rado nastupao kao moralni patrijarh - nema ni reči.

„Ovo je drugačija knjiga. Čitali ste kraj - kod mene još uvek nešto kuca - možda ću još nešto da napišem.“