Kinesko „tiho oružje“ za Srbiju
14. oktobar 2020.
„Pokazujemo sve što puca i grmi.“ Švajcarski list Noje cirher cajtung citira izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa vojne vežbe koja je održana proteklog vikenda na Pešteru – uz ocenu da najveću pažnju nije izazvalo ono što „grmi i puca“ – već „tiho oružje“.
„Peking je u julu isporučio šest dronova tipa CH-92 A“, podseća list uz objašnjenja da se radi o kombinovanim bespilotnim letelicama – izviđačkim i borbenim, koji „mogu da ispaljuju laserski navođene rakete“.
-pročitajte još: Srbija i naoružanje: Kupi od svih, prodaj kome možeš
„Prema pisanju kineskog ‘Global tajmsa’, poručene su ukupno 24 bespilotne letelice. Svaka od njih može da nosi po dve rakete dometa 250 kilometara. Dronovi lete na visini do 5.000 metara i kreću se brzinom od 200 kilometara na sat.“
Bespilotna letelica „Pegaz“
„Srbija je prva zemlja u Evropi koja ima kineske dronove. Nabavke su izraz približavanja Kini poslednjih deset godina. S druge strane, Srbija je za Peking mostobran njegovog projekta ’Pojas i put’, inicijative u jugoistočnoj Evropi uz pomoć koje Kina proširuje svoje saobraćajne i trgovinske rute.“
„Ali, sa vojnom saradnjom i investicijama u ’unutrašnju bezbednost’ događa se zapravo važna diverzifikacija kineskog uticaja“, napominje se u tekstu uz ocenu da Kina, „pored saradnje u naoružavanju, pomaže Srbiji da uspostavi nadzornu infrastrukturu uz pomoć koje bi Novi Sad, Beograd i Niš postali ’bezbedni gradovi’ (Safe Citys)“.
Kupovinom bespilotnih letelica – „čija se cena ne pominje“ – vojska profitira od razmene tehnologija. „Srpski inženjeri u Kini dobijaju uvid u sisteme upravljanja raketama i mehanizme dronova koji ih štite od protiv neprijateljskog delovanja.“ Od toga, kako se navodi u tekstu, profitira i srpski izviđački dron „Pegaz-011“, koji bi trebalo da bude naoružan.
„Nepouzdane tehnologije“
Saradnja Srbije i Kine probudila je sumnje u SAD – ali tu se ne radi o bespilotnim letelicama, procenjuje Andreas Ernst, autor teksta u švajcarskom listu. „Početkom septembra Vučić je u Trampovom prisustvu potpisao deklaraciju da Srbija neće nabavljati 5G-mrežu ’iz nepouzdanih izvora’. Mislilo se na ’Huavej’, iako nije konkretno pomenut. Ta kompanija ima ugovor sa srpskim Telekomom za digitalizaciju zemlje vredan 150 miliona evra. Planirana je takođe i izgradnja centra za čuvanje podataka u Nišu.“
Zato bi, ocenjuje se u tekstu „Noje cirher cajtunga“, odvajanje od Kine Srbiju već sada skup koštalo – jer kineske investicije u srpskoj privredi igraju važnu ulogu. Švajcarski list citira i nemačkog eksperta za Kinu Jensa Bastijana koji podseća na ulaganja kineske rudarske kompanije u eksploataciju bakra, na to da je jedna železara (Smederevo) već u kineskim rukama, kao i na izgradnju mnogih puteva i železničkih pruga što se finansira kineskim kreditima.
-pročitajte još: Velt: Ne treba potcenjivati odnose Srbije i Kine
„Pa šta je onda Vučič potpisao u Vašingtonu?“ – pita se autor teksta uz napomenu da se u javnost spekulisalo da se dogodio zaokret i da se Vučić sada okreće SAD. „Ali, samo što se vratio iz Amerike, predsednik Srbije se sastao sa kineskom ambasadorkom u Beogradu. (…) Tri dana kasnije premijerka Ana Brnabić u Beogradu otvara Inovativni i razvojni centar ’Huaveja’. „Srbija ’nije zainteresovana za nepouzdane tehnologije’, maliciozno je izjavila šefica vlade u pravcu Vašingtona.“
Brisel može samo da bude zabrinut
„Evropska unija sa zabrinutošću prati rastući kineski uticaj u Srbiji“, citira švajcarski list i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, koja je rekla i da je Zapadni Balkan „deo Evrope, a ne stanica na novom Putu svile“.
„Ali, zabrinutost Brisela teško da može utiče na odnos Srbije prema Kini, i to bez obzira što su Evropljani daleko najvažniji privredni partneri, a Brisel najveći donator, pa čak i sada u pandemiji korona-virusa. Kao prvo, pristupanje Srbije EU je na dugačkom štapu, (…) Drugo, kineske investicije i krediti su atraktivni za zemlju, jer se odobravaju bez političkih uslovljavanja. I treće, politika balansiranja između različitih ’strateških partnera’ je izvor Vučićevog prestiža u zemlji. ’Vidite, ja mogu sa svima“ – tako bi to značilo u podtekstu. I bez obzira što je analogija potpuno pogrešna, to mnoge Srbe podseća na veliko vreme Tita“, zaključuje novinar Andreas Ernst u „Noje cirher cajtungu“.
Makedonci – „vi niste ono što mislite da jeste“
Pod naslovom „Vi niste ono što mislite da jeste“, list Frankfurter algemajne cajtung piše o tome zašto Bugarska želi da zaustavi početak pristupnih pregovora Severne Makedonije sa Evropskom unijom.
„Države članice EU u martu ove godine dogovorile su se da otpočnu pristupne pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Ali, za Makedonce bi pregovori mogli da se završe i pre nego što su počeli – zbog blokade susedne Bugarske koja je članica EU od 2007“, piše novinar Mihael Martens i podseća na dokument koji je Vlada Bojka Borisova predala svojim partnerima u EU sa uslovima koje Severna Makedonija mora da ispuni da bi Bugarska odustala od veta protiv početka pristupnih pregovora.
„Tako nešto u Severnoj Makedoniji je već poznato“, piše list i podseća da je Skoplje na zahtev Grčke moralo 2018. da promeni ime države u Severna Makedonija. „Navodno je ’Makedonija’ pojam koji se dovodi u vezu sa Aleksandrom Makedonskim, zbog čega Makedonci, koji su Sloveni, nemaju pravo na to – takav je bio stav Grčke.“
-pročitajte još: Bugarska rampa za Severnu Makedoniju
„Široko rasprostranjeni stav u Bugarskoj je da makedonski jezik ne postoji i da se radi o jednom zapadno-bugarskom dijalektu. Tako Bugari zahtevaju da tokom pristupnih pregovora u svim dokumentima samo sme da se navodi ’zvanični jezik Republike Severne Makedonije’.“
„Okupacija“ ili „oslobođenje“ pod Hitlerom
Autor teksta dalje piše o „makedonskom identitetu“, koji, prema Bugarima, postoji tek od 1944. i koji je „stvoren diktatorskim sredstvima“ u Titovoj Jugoslaviji „kako bi Makedonci zaboravili da su Bugari“.
„Na to i još na mnogo više Skoplje mora da pristane ako želi u EU – takav je stav Bugarske. Pritom Severna Makedonija ne sme više da tvrdi da u Bugarskoj postoji makedonska manjina. Takođe, mora da odustane i od tvrdnje da je od 1941. do 1944. bila pod fašističkom okupacijom Bugarske. Onda se postavlja pitanje šta je bilo to vreme – jer, Bugarska je kao Hitlerov partner učestvovala u napadima na Grčku i Jugoslaviju, zbog čega je kao nagradu dobila mogućnost da zaposedne velike delove današnje Severne Makedonije. Današnji stav u Bugarskoj je i dalje da te teritorije nisu zaposednute već ’oslobođene’.“
Skoplje je do sada reagovalo suzdržano. „Nekadašnji ministar spoljnih poslova, a danas zamenik predsednika Vlade, Nikola Dimitrov, naglasio je da u 21. veku u Evropi jednom narodu ne može biti zabranjeno samoporedeljenje. Ali to Sofiju ne impresionira. Onaj ko je verovao da u Evropi ne može da dođe do apsurdnijeg konflikta od spora oko imena države koji je pokrenula Atina, a koji je u međuvremenu prevaziđen, mogao bi uskoro da bude bolje poučen. Cenu u svakom slučaju plaćaju Makedonci“, zaključuje Frankfurter algemajne cajtung.
Priredio Svetozar Savić