Kilogram kokaina u želucu

Bolnica Ezeiza je smeštena u zapuštenom, prljavom predgrađu na jugu Buenos Airesa. Ali dok su fasade okolnih zgrada oronula i ulice prepune smeća, bolnica je u besprekornom stanju. Oko nje se prostire uredno potkresani travnjak. Ta bolnica, i to ne svojom voljom, ima pune ruke posla: to je mesto gde policija sa obližnjeg aerodroma glavnog grada Argentine dovodi osobe za koje se pretpostavlja da su u svom telu sakrile pošiljku droge.

Argentina nije samo jedno od tržišta narkotika, nego i važna raskrsnica za šverc drogom. Granični policajci Evrope ili Severne Amerike itekako su oprezni kad im dolaze ljudi iz zemalja koje su poznate po proizvodnji narkotika, recimo Kolumbije ili Bolivije, ali Argentina je donekle „čista“ tako da se gospodarima droge često isplati ovaj zaobilazni put do najvažnijih tržišta.

Kriminalcima je trebalo neko vreme da otkriju taj put – i to se vidi i u toj bolnici. „Prva 'mazga za drogu' je u našu bolnicu došla krajem 1994. godine i tada još nismo imali nikakvu ideju kako da uopšte rešimo taj problem“, kaže direktor bolnice Grasijel Sorentino. „Od onda, takvih švercera je sve više, nekih godina ih je zaista bilo mnogo. Zato smo počeli da učimo kako da ih uopšte lečimo.“

Želudac prepun kesica

Metoda takvog šverca droge je veoma jednostavna: kurir proguta drogu – po pravilu je reč o prahu kokaina, ali se droga pakuje u malene kese od lateksa, uglavnom napravljene od kondoma ili odrezanih prstiju hirurške rukavice. To znači da droga nije u prtljagu, po njoj ne njuškaju policijski psi i dovoljno je da na odredištu kurir obavi veliku nuždu kako bi se došlo do droge.

Tako glasi teorija kriminalaca, ali to nipošto nije tako jednostavno. Kapsule su obično dugačke četiri do osam santimetara i debele oko dva santimetra – progutati nešto tolikih dimenzija bez nagona za povraćanje je skoro nemoguće. Zato kuriri vežbaju komadima šargarepe ili smrznutim grožđem, objašnjavaju nam u bolnici, i tek nakon toga kurir može da počne sa „pravim“ poslom.

Onda dolazi i pohlepa kriminalaca: njima, naravno, nije dovoljno da kurir proguta kapsulu ili dve. Uobičajena doza je najmanje pedeset, ponekad čak gotovo stotinu takvih balona i tako policiji često nije niti potreban rentgenski uređaj da bi otkrili kurira. Sa oko kilogram i po takvih balona kokaina u želucu je sasvim sigurno da će kuriru – ili kurirki, pripasti muka za vreme puta, žestoko će se znojiti i biti ukočen – ali će odbijati svaku pomoć ili bilo kakvo piće ili jelo.

A što ako kesica pukne?

Granična policija aerodroma u Buenos Airesu takve osobe onda dovodi u bolnicu Ezeiza – i tamo isprva ne mogu učiniti mnogo više, nego što to čine i kriminalci s takvim kuririma. Smeštaju ih u zasebne sobe koje su opremljene posebnim nužnicima gde izmet neće otići u kanalizaciju – i treba čekati da priroda učini svoje, tek uz malu pomoć: „Jedino što možemo je da im damo laksativ i čekamo. Za to vreme ih lekarski posmatramo, a tu je i policijska patrola“, objašnjava doktor Sorentino.

Ali glavni problem ovakvog šverca i rizik za kurira je što balon sa kokainom može da pukne. U jednom balonu je obično deset do dvadeset grama čistog kokaina i ako on dođe u crevni trakt, lekari imaju pune ruke posla. A to se događa često. Sorentino se posebno seća jednog mladića kojem više nisu mogli pomoći: „Nisu pažljivo zatvorili kapsule pa su se tako istovremeno otvorila četiri balona s drogom. Nismo mogli više ništa da učinimo, nismo mogli nikako da pomognemo mladiću koji je imao jedva dvadesetak godina. Čitav život je još bio pred njim.“

Luis Tako je na čelu odeljenja za intenzivnu negu ove bolnice. Potiče iz Ekvadora i mnogo je njegovih sunarodnika, baš kao i iz Bolivije, Perua ili Venecuele, koji su došli na njegovo odeljenje jer su bili kuriri. Taj lekar najbolje zna – to su jadnici koji zapravo nemaju veze s kriminalom i lako je i sam mogao da završi na njihovom mestu: „Govorimo o 'mazgama za drogu' ali po pravilu nas ne zanima šta ih je navelo na taj rizik. Zapravo, i za sebe bih mogao reći da sam bio svojevrsna 'mazga' koja je rizikovala i došla u Argentinu. Ali ja sam došao s lekarskom diplomom u džepu.“

Kinder jaja na južnoamerički način

Policija takođe dobro zna da su ovi šverceri zapravo sitne ribe u lancu. Zna se i za računicu mafije – jedan kurir može biti uhvaćen, ali će dva, tri ili pet proći neopaženo. Pri tome, kilogram i po čistog kokaina nije sitnica: jedan jedini gram kokaina koji je neretko razređen neutralnim sastojcima na ulici Frankfurta košta pedesetak evra. Zato i doktor Tako nema drugog izbora nego da pacijente, čim se donekle oporave, prepusti policiji i njihovoj sudbini – i život mu je samo još teži saznanjem da su sve to tek jadnici.

Jer, to nikada nisu kriminalci: za ovaj zadatak narko-bande uopšte ne vrbuju osobe koje su već došle u sukob sa zakonom. Njihovo ime bi se lako moglo pojaviti na policijskom računaru pa se zato traže osobe čiste prošlosti koji će, za par evra, rizikovati godine robije, ali i svoj život. A takvih, podseća doktor Tako, ima na pretek. „Mnogi od tih ljudi bolno preživljavaju socijalne nedaće Latinske Amerike. Većina se upušta u sve to samo iz puke nužde. Rizikuju živote u nadi da će im se to barem donekle isplatiti.“

I to je retkost: u utrobi nose pošiljku koja će među potrošačima bogatog sveta vredeti stotine hiljada evra, a sami moraju da budu sretni ako dobiju tek koju stotinu. Kandidata ima dovoljno, a sasvim sigurno ne mogu računati na samilost i pomoć kriminalaca koji po pravilu preziru te svoje „mazge“. U njihovom žargonu ih zovu i „Kinder jaja“ i smatraju ih potrošnom robom. Ako jednog uhvate, petoro drugih će proći, ako jedan umre, naći će se novih stotinu.

Toga je svestan i direktor bolnice Ezeiza, doktor Sorentino. Proteklih godina je kroz tu bolnicu prošlo više od pet stotina kurira i zaplenjeno je preko trideset hiljada kesa s drogom. I njemu je jasno da pravi kriminalci nikad neće doći u njegovu bolnicu i da su tek retki od kurira doista zaradili sudbinu koja ih stiže. Ali i Sorijano mora pustiti da čekić pravde melje, i često nikad ne sazna šta se dogodilo sa kurirom kojem je ipak uspeo da spase život.

Autori: Elis Onil, Buenos Aires / Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević