Karte se ponovo mešaju

Saudijska Arabija je vojno angažovana, isto kao i Katar, Jordan, Bahrein i Ujedinjeni Arapski Emirati. Uključivanje tih pet arapskih država u vazdušne napade protiv pripadnika „Islamske države“ (IS) u Siriji je pametan, šahovski potez američkog predsednika Baraka Obame. Za razliku od svog prethodnika Džordža V. Buša, Obama se na taj način brani od toliko popularnih prigovora u arapskom svetu da Amerika vodi rat protiv islama i muslimana, samo da bi ostvarila svoje strateške političke i privredne ciljeve.

I zaista: angažman tih pet sunitskih država predstavlja snažan signal. Tamošnji režimi se time jasnije nego ikad pre pozicioniraju protiv terorizma i najgorih oblika kršenja ljudskih prava koji se sprovode, navodno u ime islama. To je utoliko značajnije, što se baš države Persijskog zaliva često sumnjiče da su godinama tolerisale ili čak podržavale delovanje džihadističkih grupa u sirijskom građanskom ratu, samo da bi oslabile sirijskog diktatora Bašara al-Asada i njegovog glavnog saveznika, šiitski Iran.

Postepena promena stavova

Da li to znači da su vladari u tim državama sada promenili mišljenje? Očigledno jesu, mada im je za to dugo trebalo. Razlog je vrlo jasan: arapske države sve više shvataju da je IS opasnost i po njihove okoštale sisteme moći. Saudijska Arabija, koja paralelno sa svojim strateškim partnerstvom sa SAD neguje i izrazito fundamentalističko shvatanje islama, pre svih je ta koja u džihadističkim grupama poput „Islamske države“ vidi ozbiljan izazov.

Zbog toga se ona na političkom nivou odlučno suprotstavlja recimo i organizaciji Muslimansko bratstvo. Cilj vladara u Rijadu je jasan: režim u Saudijskoj Arabiji ne želi da mu njegovu vodeću ulogu u islamskom svetu dovode u pitanje ni konkurentske sunitske grupe, niti šiitski konkurent Iran.

Ali arapski režimi svojim učestvovanjem u vojnim akcijama protiv „Islamske države“ preuzimaju na sebe i veliki unutrašnjepolitički rizik. Mada većina građana arapskih država po svoj prilici odbacuje metode IS, radikalne struje tamo ipak uživaju značajnu podršku. Ukoliko vazdušni napadi budu doveli do većih žrtava među civilnim stanovništvom, ili ukoliko sirijski vladar Asad, koga u ovoj akciji svesno zaobilaze, na kraju bude ipak profitirao od antiterorističke borbe, u arapskim zemljama brzo bi moglo da dođe do velikog nezadovoljstva. Ni jedno ni drugo se ne može isključiti. Protiv IS je teško voditi nekakav „čisti“ rat iz vazduha, a naoružanje nedžihadističkih opozicionih grupa u Siriji ni izdaleka nije toliko, da bi oni mogli istovremeno da se bore i protiv IS, i protiv režima u Damasku.

Predstoje novi sukobi

Dugoročne posledice ovog vojnog angažmana teško su predvidljive. Da li se IS i slične grupe bliske Al-Kaidi uopšte poraziti bez angažmana kopnenih jedinica regularnih vojski? To je teško zamislivo. Isto tako teško je zamislivo da bi se Irak i naročito Sirija nakon celog krvoprolića mogle ponovo preobraziti u funkcionalne nacionalne države unutar kojih pripadnici različitih naroda fer i mirno među sobom dele vlast i funkcije. Za sada za tako nešto nedostaje dobra volja na svim stranama. Zbog toga se planovi o osnivanju kurdske države na sirijskoj, iračkoj i eventualno čak turskoj teritoriji danas čine realnije nego ikada pre – a to bi moglo da dovede do novih krvavih obračuna.

Na čitavom Bliskom i Srednjem Istoku danas se ponovo mešaju karte. Rezultat je pritom potpuno neizvestan. Jedno je međutim sigurno: na samom vrhu prioriteta svih režima i drugih aktera u regionu je održanje sopstvene moći.