Karađorđevo u haškim klupama

O težnjama ka podeli Bosne i Hercegovine i u vezi s tim sastanku u Karađorđevu, prvi put je bilo reči krajem prošlog veka - 1998. godine - na suđenju generalu Tihomiru Blaškiću, optuženom za zločine HVO u Srednjoj Bosni. O tom čuvenom sastanku govorio je u martu te godine zaštićeni svedok, za kojeg se kasnije ispostavilo da je bio Stjepan Mesić, bivši član Predsedništva SFRJ. Njegovo tadašnje svedočenje bilo je zatvoreno za javnost.

Svedok odbrane na istom tom suđenju, profesor Dušan Bilandžić je svaki srpsko-hrvatski dogovor na visokom nivou o podeli BiH poricao pred sudijama, ali ne i u intervjuu zagrebačkom nedeljniku „Nacional“, objavljenom pre svedočenja.

Sporazum koji je sprovodio Blaškić

U završnoj reči na tom suđenju, tužilac Greg Kiho je rekao da su Milošević i Tuđman postigli „tajni sporazum“ o podeli Bosne i Hercegovine, a sprovodio ga je optuženi Blaškić, koji je, zajedno s mnogim drugima, bio „oruđe Tuđmanove politike“.

Od „opsesije“ o podeli Bosne Tuđman nije odustajao ni do kraja rata. U maju 1995. godine, po svedočenju britanskog političara i kasnije visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu Pedija Ešdauna, Tuđman je na jelovniku jednog svečanog ručku u Londonu, nacrtao, sasvim provizorno, mapu BiH, podeljenu prema dogovoru s Miloševićem. Tuđman je tom prilikom rekao Ešdaunu da u Bosni i Hercegovini neće ni biti „muslimanskog dela“, jer će muslimani postati „element hrvatske države“. Taj jelovnik je kao dokazno sredstvo i danas u arhivi Haškog tribunala, a o njemu je Ešdaun svedočio i na suđenju Radoslavu Brđaninu i Slobodanu Miloševiću.

Blaškićev branilac, zagrebački advokat Anto Nobilo u svojoj završnoj reči nije poricao da je Franjo Tuđman „zastupao ideju podele Bosne“, mnogo pre rata kao istoričar, a zatim i kao predsednik Hrvatske. Obnavljanje Hrvatske Banovine, koja je uspostavljena uoči Drugog svetskog rata, po rečima Nobila, bila je Tuđmanova „privatna želja“, a suština zvanične politike Hrvatske bila je očuvanje teritorijalnog integriteta i suverenosti Bosne i Hercegovine. Uz to, istakao je Nobilo, nema ni jednog dokaza o sadržaju i odlukama sastanka u Karađorđevu. Pošto je rat u Hrvatskoj počeo nekoliko meseci kasnije, po mišljenju Nobila, Milošević i Tuđman se 25. marta 1995. ni oko čega nisu definitivno dogovorili, a još manje formulisali neki sporazum.

Godine 2000, na suđenju Dariju Kordiću i Mariju Čerkezu, optuženima za zločine nad Bošnjacima u Lašvanskoj dolini, tužioci su sastanak u Karađorđevu označili kao „zaveru Tuđmana i Miloševića“ da podele Bosnu i Hercegovinu. Međutim, svedok odbrane Mark Almond, profesor istorije na Oksfordskom univerzitetu, tvrdio je da potonji događaji, to jest „napadi srpskih snaga u Hrvatskoj i BiH“ opovrgavaju tezu o zaveri dvojice predsednika. Taj istoričar tvrdio je da njihovi eventualni razgovori o teritorijalnim razgraničenjima, u situaciji kad BiH još nije bila međunarodno priznata, nisu mogli da budu zavjera niti agresija na tu buduću državu.

U nastavku: „Bila i ostaće srpska“

Suprotno je tvrdio Stjepan Mesić, koji je 2002. godine, kao predsednik Hrvatske svedočio na suđenju bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Jedna od ključnih tema njegovog svedočenja bio je tajni sastanak Milošević-Tuđman. S razlogom, jer su taj sastanak, prema Mesićevom iskazu, dogovorili on sâm i Borisav Jović, tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ i Miloševićev najbliži saradnik.

Jović je, prema Mesićevoj tvrdnji, početkom 1991. rekao da Miloševića i njega, kao ni druge srpske političare, uopšte ne interesuju Srbi u Hrvatskoj, ali da žele dve trećine Bosne i Hercegovine „koja je bila i ostaće srpska“. To je, kako je svedočio Mesić, bio povod za čuveni susret Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu 25. marta 1991. godine i njihove pregovore u četiri oka o podeli BiH.

Tuđman je, po Mesićevoj tvrdnji, do tada bio za celovitu BiH, ali je posle tog susreta promenio mišljenje. Mesić je naveo da je sâm bio svedok da je Tuđman sa zadovoljstvom govorio kako se u Karađorđevu dogovorio da Hrvatskoj pripadnu teritorije Bosne označene granicama Banovine iz 1939. godine i uz njih Cazin, Kladuša i Bihać, koje Milošević smatra „krajevima turske Hrvatske“, koji „Srbiji nisu potrebni“.

Potvrda dogovora i tokom Manolićevog svedočenja

Mesićeve navode potvrdio je visoki zvaničnik Republike Hrvatske Josip Manolić u julu 2006. kao svedok tužbe na suđenju čelnicima Herceg Bosne Jadranku Prliću, Bruni Stojiću, Milivoju Petkoviću, Slobodanu Praljku, Valentinu Ćoriću i Berislavu Pušiću. Manolić je rekao da je tajni sastanak Tuđmana sa Miloševićem u Karađorđevu bio razlog njegovog razlaza sa bivšim hrvatskim predsednikom i partijom HDZ. Pošto ga je Tuđman obavestio o „načelnom dogovoru o podeli BiH“, Manolić je u prisustvu Mesića rekao da nije ni „realno ni pametno dirati avnojevske granice“. Pretenzije ka Bosni ogledale su se i u Tuđmanovim rečima da „hrvatsku kiflu treba podebljati“.

Najveća Tuđmanova greška, istakao je Manolić, jeste podrška stvaranju Herceg Bosne, koja je bila „paradržava u državi“ i neka vrsta balkanske „banana republike“.

Branioci sve šetorice optuženih osporavali su pouzdanost Manolićeve tvrdnje o Tuđmanovim izjavama, ali je on uzvratio da te izjave potvrđuje činjenica da su nakon Karađorđeva i srpski i hrvatski predsednik imenovali komisije koje su radile na mapama razgraničenja.

Isto je, ali na suđenju Miloševiću, rekao i Stjepan Mesić. „Godinama posle Karađorđeva eksperti iz Srbije i Hrvatske tajno su izrađivali nove karte bivše Jugoslavije“, rekao je Mesić.

U nastavku: Za Praljka su svi bili lažovi

„Mesić je lažov i krivokletnik“, rekao je Slobodan Praljak, bivši komandant Glavnog štaba HVO, u maratonskom svedočenju u sopstvenu odbranu u julu 2009. godine. On je rekao da Tuđman i Milošević nisu sklopili nikakav sporazum o podeli BiH u Karađorđevu u martu 1991. godine.

„Franji Tuđmanu nikad nije palo na pamet da može da dobije bilo koji komad teritorija van granica Hrvatske, osim ako to ne odluče Amerikanci i ostali moćnici“, rekao je Praljak. Navodna podela u Karađorđevu nije odgovarala ni Miloševiću, koji je, po Praljku, želeo celu BiH, a Hrvatsku do Virovitice i Karlobaga. „Mesić je lagao iz političkih razloga da bi što više ocrnio predsednika Tuđmana, kojem nije ni do kolena“, rekao je Praljak za tadašnjeg hrvatskog predsednika.

Praljak je „lažovom“ nazvao i istoričara Dušana Bilandžića, koji je u pomenutom intervjuu „Nacionalu“ u oktobru 1996. godine rekao da ga je predsednik Tuđman imenovao za člana ekspertskog tima koji je sa predstavnicima Srbije pregovarao o podeli BiH. Te pregovore je, s druge strane, pomenula istoričarka Smilja Avramov kao svedok odbrane Slobodana Miloševića, ističući da su „avnojevske granice“ za tadašnje političko rukovodstvo Srbije bile neprihvatljive.

Kontradiktorna Kljujićeva svedočenja

Bivši član Predsedništva BiH Stjepan Kljujić je u julu 2003. godine kao svedok tužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću rekao da mu se odmah posle sastanka u Karađorđevu, Tuđman hvalio da je od Miloševića dobio Cazinsku krajinu.

Međutim, tri godine kasnije, kao prinudni svedok tužbe na suđenju Jadranku Prliću i ostaloj petorici političkih i vojnih čelnika Herceg Bosne, koji su optuženi za „podsticanje i raspirivanje političkog, etničkog i verskog razdora, podele i mržnje“ u osam opština BiH, Kljujić je rekao da mu ni „u najprisnijim razgovorima“ Tuđman ništa nije rekao o Karađorđevu. Primetio je, međutim, da se posle marta 1991. „hrvatska politika sve više usmeravala na dogovor sa Srbima“.

Na ovom istom suđenju u aprilu 2007. svedočio je i američki diplomata Herbert Okun, koji je početkom devedesetih godina bio zamenik specijalnog izaslanika UN za bivšu Jugoslaviju. On je rekao da su se pretenzije Hrvatske i Srbije na teritorije BiH, posle susreta u Karađorđevu u martu 1991., pokazale i na sastanku Mate Bobana i Radovana Karadžića u maju sledeće godine u Gracu. I na jednom i na drugom sastanku iscrtavale su se granice država unutar BiH, koje bi kasnije trebalo da se pripoje Hrvatskoj, odnosno Srbiji. Teritorija za Bošnjake na tim kartama podsećala je na mrlju, rekao je Okun.

Autor: Dževad Sabljaković, Hag

Odgovorni urednik: Ivan Đerković