Kancelarka na klupi za svedoke

Čim je javnost saznala za sramotu Bundesvera, Angela Merkel je izašla pred poslanike: „Najdublje žalim zbog ljudi koji su ubijeni i povređeni uz nemačku krivicu. Važno mi je da to prenesem ovom domu i narodu Avganistana.“

Šta se tačno desilo? Trećeg septembra 2009. talibani su u Kunduzu oteli dve cisterne koje su prevozile gorivo za američke trupe. Pobunjenici su se zatim pritajili u dolini reke Kunduza i pozvali lokalne seljane da im pomognu. To je sve budno pratio jedan avganistanski informant koji je izveštavao Bundesver. On je naveo da se kod cisterni nalaze i neke talibanske vođe.

Ciljana ubistva

Pukovnik Georg Klajn, je bez savetovanja sa nadređenima, naredio da dva bombardera američke vojske raketiraju mesto gde se navodno nalaze talibani. Na ovako radikalnu komandu se odlučio jer se navodno plašio da će teroristi napasti nemački logor koji se nalazi u blizini. Tek nedeljama kasnije javnost je saznala istinu: cilj napada je bilo smaknuće talibana. To je oštro kritikovala šefica Zelenih Klaudija Rot:

„Napad je navodno proizašao iz brige da će talibanski bombaši napasti. Ali sada je isplivalo da cilj napada nisu bile cisterne, nego pobunjenici. To znači da se radilo o ciljanim ubistvima!“

A za takva ciljana ubistva Bundesver nije dobio mandat. Talibani smeju da budu ubijeni samo ako „neprijateljski deluju“, recimo u otvorenoj pucnjavi. U slučaju napada u Kunduzu nije potvrđeno da su talibani spremali napad, a pukovnik Klajn je odluku o bombardovanju njihovih položaja doneo samo na osnovu izveštaja jednog informanta – čime je prekršio brojna pravila službe. Tadašnji ministar odbrane Franc Jozef Jung je tvrdio da su kod cisterni pobijeni samo teroristi, što se ubrzo pokazalo netačnim. Među mrtvima većina su bili meštani koji su samo hteli da uzmu nešto goriva iz cisterni.

Simbolična nadoknada porodicama žrtava

Ubrzo se nije znalo ko je od vladajućih bio pravo, a ko krivo informisan. Slučaj su, umesto zaduženih službi, rasvetljavali novinari. Nikada od II Svetskog rata nemački oficir nije doneo tako pogubnu odluku kao 2009. u Kunduzu. Jung, koji je u međuvremenu preuzeo resor rada, morao je da se povuče i sa tog mesta. Gutenberg, njegov naslednik u Ministarstvu odbrane, otpustio je dva najviše rangirana saradnika jer ga „nisu tačni informisali“ o napadu. I sam Gutenberg je menjao svoje izjave – najpre je govorio da je napad bio odmeren, a onda je govorio o lošoj odluci. Vladi kao da nije bilo do istine jer je u jeku bila predizborna kampanja. Angela Merkel:

„Ne želim da prejudiciram rezultate istrage. Garantujem vam da ništa nećemo ulepšavati, ali vam garantujem da nećemo prihvatati ni osuđivanje unapred.“ Time je Merkelova mislila na kritiku tadašnjeg glavnokomadujućeg u Avganistanu, američkog generala Stenlija Mekristala, koji je izričito rekao da se vazdušnim napadima ne smeju uznemiravati civili. Upravo je to uradio pukovnik Klajn. Uprkos tome, optužnica protiv pukovnika je odbačena. Nemačka je porodicama žrtava isplatila po simboličnih 5.000 dolara.

Zašto su vojska, Ministarstvo odbrane i Vlada u celosti isprva skrivali istinu od Bundestaga i javnosti – to će Merkelova morati da objasni pred Anketnim odborom. Mnogi sumnjaju da su glavni razlog bili dolazeći izbori – koje su demohrišćani Angele Merkel i dobili.

Autori: Nina Verkhojzer / Nemanja Rujević

Odgovorni urednik: Ivan Đerković