Kameron: Na kraju odlučuju ljudi

ARD: Gospodine premijeru, doputovali ste u idilu bavarskih planina. Hoće li Vam opuštena atmosfera pomoći da objasnite svojim konzervativnim kolegama iz Nemačke zašto će Vaša zemlja možda napustiti Evropsku uniju?

Dejvid Kameron: Došao sam da razgovaram s Angelom Merkel, ali i sa lokalnim političarima i da im kažem da Britanija želi da ostane u reformisanoj Evropskoj uniji. Ako budemo mogli da uspostavimo promene za koje smatramo da su neophodne, onda ću oduševljeno podržati naš ostanak u Uniji. Evropska unija je kao i druge organizacije: ako velika članica – ili čak i mala članica – ima nekih problema, trebalo bi da sednemo i porazgovaramo o tome. Trebalo bi da pokažemo fleksibilnost.

Onda mi recite šta Vam zapravo treba od Evropske unije na dolazećem samitu u Briselu kako biste kući u Londonu svojim ljudima mogli da kažete da treba ostati u EU?

Postoji jednostavan način da se to kaže: treba nam Unija koja je toliko fleksibilna da njene članice koje su deo evrozone mogu biti uspešne, ali da uspešne mogu biti i one koje nisu u evrozoni. To je suština. Ali uvek naglašavam četiri oblasti koje nas zanimaju: želimo konkurentnost, fer-odnos prema zemljama koje nisu u monetarnoj uniji, želimo da naglasimo da za Britaniju to nije dugoročni projekat političke unije jer mi smo ponosni na našu nacionalnu državu i institucije. Takođe moramo da se pozabavimo i ogromnim kretanjima ljudi kroz Evropu i činjenicom da je socijalni sistem postao neka vrsta veštačkog magneta koji privlači ljude da dođu u Ujedinjeno Kraljevstvo. Ljudi u Britaniji vide migraciju kao prioritetnu temu i mi njome moramo da se pozabavimo. Nisam iznosio ta četiri zahteva nadajući se cenkanju i tome da ću recimo uspeti u tri od četiri. Svo vreme sam bio razuman i smiren, obilazio evropske prestonice i pokušavao da objasnim zašto su ove četiri stvari važne Britaniji. Govorio sam da verujem da, ako postignemo ove četiri stvari, onda mogu da ubedim Britance da glasaju za ostanak u Uniji. Ali na kraju ne odlučujem ja, nego ljudi, to je referendum.

Hajde da se fokusiramo na građane iz EU koji dolaze u Vašu zemlju. Vi imate imigraciju od 300.000 ljudi godišnje…

Neto. I to iako mi, za razliku od Nemačke, ionako imamo rastuću populaciju. Dakle osim te rastuće populacije beležimo i neto imigraciju od 330.000 ljudi.

To i kažem. Vi tražite da ti ljudi nemaju sva prava, recimo da u prve četiri godine za njih nema socijalnih davanja u Britaniji. Da li ste svesni da je to protiv trenutnog evropskog zakonodavstva, da je zapravo diskriminacija državljana drugih zemalja EU? Tražite li da EU krši svoja pravila?

Ne. Vidite, ja podržavam koncept slobodnog kretanja ljudi, da građani EU mogu da žive i rade u drugim članicama Unije ili, kao što rade neki moji sugrađani, da kada odu u penziju odu da žive u nekoj drugoj zemlji. Ali mi u Britaniji imamo socijalni sistem koji ekspresno prihvata ljude. Mnogi ispravno primećuju da drugi ljudi jednostavno mogu doći u naš sistem i polagati pravo na socijalnu kasu pre nego što su išta u nju i sami uplatili. O tome moramo da pričamo. Mislim da je razuman zahtev da moraš negde živeti i raditi četiri godine pre nego što dobiješ pristup beneficijama. Rekao sam evropskim kolegama da taj predlog ostaje na stolu, ali da ćemo rado saslušati alternative. Sastanak u Briselu pred Božić je bio veoma dobar, konstatovano je da treba naći rešenja – ne kompromise, nego rešenja – u sve četiri oblasti. Nadam se da će tako i biti.

Možda je Vaš predlog i razuman, ali to ne menja činjenicu da nije u skladu s evropskim pravom koje zabranjuje diskriminaciju. Ponavljam, da li Vi želite da kršite to pravo?

Pa evropsko pravo se razvijalo na način na koji su ga tumačili sudovi. Ako se sećate, inicijalni smisao pravila o slobodnom kretanju radnika je bio da možete da se zaposlite i radite u drugoj državi. Mi smo uspešna ekonomija i stvaramo mnogo radnih mesta – zato mnogi i dolaze. Ali 60 odsto njih nema posao kada dođe već ga tek onda traži. Dakle trebalo bi da budemo fleksibilni, da se bavimo problemima kada se pojave. Ponavljam, ne dovodim u pitanje slobodu kretanja, ljudi koji dođu da rade daju ogroman doprinos našoj zemlji, a mi smo srdačno primili migrante ne samo iz Evrope već iz celog sveta. Ali moramo da pričamo o trajnom pritisku koji osećamo delimično i zato jer imamo velikodušni socijalni sistem kojem svi imaju pristup čim dođu. U drugim evropskim zemljama se problem ne pojavljuje jer imaju sisteme doprinosa – moraš da plaćaš u socijalnu kasu, pre nego što budeš stekao pravo da uzmeš iz nje. Zato ne bih rekao da je ono što predlažem diskriminacija.

Popričajmo o izbeglicama iz ratnih područja, iz Sirije, Iraka… Britanija je primila maleni broj izbeglica u poređenju s Nemačkom ili Švedskom. Evropska solidarnost bi značila da i druge zemlje pomognu. U Britaniji ne delite taj stav?

Verujem u solidarnost, zato je Britanija više nego bilo koja druga evropska zemlja podržavala izbeglice u Jordanu, Libanu, Siriji. Mi nismo deo Šengenskog prostora. Doneli smo odluku da uzimamo izbeglice direktno iz izbegličkih kampova. Rekli smo da ćemo preuzeti 20.000 izbeglica, prvih 1.000 pre Božića. Ako to uporedite s onim što su evropske zemlje dogovorile o raspodeli izbeglica, videćete da je 1.000 koliko je Britanija uzela više nego što je u okviru raspodele uzela bilo koja evropska zemlja. Od početka smo bili jasni: uzimaćemo izbeglice iz kampova, pomagaćemo im finansijski u njihovom regionu. Srećan sam što zajedno sa Nemačkom, Kuvajtom i Norveškom za oko mesec dana organizujemo donatorsku konferenciju.