Kako pomoći zapadnom Balkanu? | Evropa | DW | 03.07.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Kako pomoći zapadnom Balkanu?

„Svi su nas zaboravili“, mišljenje je mnogih ljudi na Zapadnom Balkanu - i interesovanje za još jednu konferenciju tamo je sve manje. U suštini: sve zavisi od njih samih, ocenjuje Anđelko Šubić.

Konferencija o Zapadnom Balkanu, Berlin 2014.

Konferencija o Zapadnom Balkanu, Berlin 2014.

Već godinama se ređaju konferencije o zapadnom Balkanu, a i na poslednjem sastanku ministara početkom juna čulo se isto: ekonomska i politička saradnja u regionu „nema alternativu", istrajava se na „evropskoj perspektivi". I opet je bilo reči o novim milijardama evropske pomoći razvoju tih država. Ali, građane u zemljama koje su delovi te konstruisane političke jedinice „zapadni Balkan", to gotovo uopšte ne zanima. Tamo mnogi misle da su „svi zaboravili" njihove nevolje i probleme.

Doslovno se decenijama neumorno pokušava da se čitav taj region integriše u savremene tokove blagostanja. Do sada postoji preko četrdeset (i brojem: 40!) inicijativa, foruma, udruženja, procesa i zajednica u kojima učestvuje većina, ako ne i sve države zapadnobalkanske šestoke ili „WB6", kako u diplomatskom slengu zajedno nazivaju Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Severnu Makedoniju i Srbiju.

Gde su lopate?

Osim fraza o „perspektivi", na tim konferencijama pokrenuto je i mnogo konkretnih inicijativa, ali njihova realizacija uglavnom teče sporo ili nikako. Tako je još 2015, na konferenciji u Beču, odlučeno da se modernizuje železnička pruga Beograd-Sarajevo, ali, bar u BiH, još nije viđen neki radnik s lopatom na trasi budućeg „Ćire". Saobraćaj i energetska infrastruktura, digitalizacija i komunikacija – mnogo je projekata, a malo vesti o nečemu što je uspešno završeno.

Razlog za to najpre bi trebalo tražiti u korupciji i zato se njeno gušenje ističe kao prioritet još od prvih konferencija. Uostalom, kako da se tamo šalju milijarde ako je verovatno da će dobar deo novca potonuti u nečije džepove?

Šta znače inicijative iz Srbije?

Ali mnogo veći problem je uverenje Zapada da je ekonomija grancija mira. Ona to nije, i Zapad to može da vidi i u sopstvenoj prošlosti. A na zapadnom Balkanu su najvažniji politički, pa čak i vojni ciljevi za koje će, „ako se mora, i trava da se jede".

Štaviše, ekonomski odnosi su sredstvo za postizanje sopstvene državne agende. Uzmimo za primer Vučićevu Srbiju: javnost na Zapadu je iznenađena što upravo odatle stižu nove inicijative o regionalnoj saradnji zvučnih naziva: „Mini Šengen", „Zajedničko regionalno tržište"... Ali i tu se krije politika: s jedne strane, kao ekonomski najsnažnija država u WB6, Srbija preko privrede teži da postane „glavni igrač“ u regionu. Ali, ako neka saradnja čak i indirektno može da znači priznanje države Kosovo, tada svaka diskusija odmah prestaje.

Tome idu na ruku i objektivne krize (Balkanska ruta migranata ili sadašnja pandemije), ali ako treba, tu su i smišljene provokacije: natpis na vozu za Prištinu ili Milorad Dodik na koga se uvek može računati. Tada strah od dominacije Srbije, koji nije neopravdan, u drugim zemljama odmah usporava, pa čak i zaustavlja procese regionalne saradnje.

Ko troši milijarde?

Ali ništa neće biti prepreka državnim službenicima u WB6 da nastave da virtuozno prebiraju po klavijaturi nebrojenih fondova, grantova i programa podrške. Jer, čak da bageri nisu ni izašli iz garaže, uvek ima da se radi na „tehničkoj dokumentaciji", „studiji o izvodljivosti" i nekom drugom trošenju papira koji će najverovatnije zauvek da potonu u nečijoj fijoci.

Nemoguće je reći koliko je novca do sada potrošeno na zemlje zapadnog Balkana. Još na prvoj „pravoj" konferenciji u Berlinu, u avgustu 2014, tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo najavio je da će podrška regionu do 2020. godine biti 12 milijardi evra.

Neprestano se odobravaju i dodatna sredstva za pojedinačne projekte, poput saradnje mladih u regionu ili za borbu protiv pandemije. Novac je spreman ne samo u EU i njenim članicama, već i u mnogim drugim zemljama, od SAD i Kanade, pa do Japana. I to nije sve: u tom regionu su u protekle dve decenije bila čak dva međunarodna protektorata – Bosna i Hercegovina i Kosovo, a to su opet milijarde koje se slivaju u WB6.

I ne samo tamo: novac odlazi ne samo za međunarodne zvaničnike, već i u institute, trustove mozgova i interesne grupe gde takođe znaju da „udare u žicu" koja dobro zvuči političarima Evropske unije: analiza, studija ili procena stanja na primer o udelu žena u politici regiona, o zaštiti životne sredine ili ekološki održivom razvoju.

Anđelko Šubić

Anđelko Šubić

Kako onda do blagostanja?

Šta od svega toga pomaže? Na sreću, postoji pozitivan primer: Severna Makedonija. Fondovi i konferencije nisu odmogli, a to nije ni navelo tamošnje građane da poveruju kako može i mora da bude bolje. Cena koju su platili Makedonci nije mala, ali, kako se kaže, „There is no such thing as a free lunch".

Blagostanje, bar za sopstvenu decu nikome neće doneti ni Kinezi, ni Rusi, ali u stvari ni Evropska unija – ako ljudi sami ne veruju da i oni mogu da budu „normalna država".

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu