Kako dalje sa Rusijom? | Politika | DW | 10.09.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kako dalje sa Rusijom?

Ukrajina i Gruzija kao članice NATO? Za većinu evropskih članica transatlantskog saveza to je horor-varijanta. Ali u Sjedinjenim državama takva mogućnost nije nezamisliva.

NATO ima obavezu da svoje (i samo svoje članice) brani od napada spolja. Mnogi evropski političari su ovih dana potajno odahnuli pri pomisli na to načelo. Jer da je Ukrajina članica NATO, rusko pripajanje Krima, zapadni savez bi direktno uvuklo u vojni sukob s Rusijom. Pritom se članstvo Ukrajine i Gruzije pre nekoliko godina zaista razmatralo kao mogućnost. Na samitu NATO u Bukureštu 2008. godine Amerikanci su se, predvođeni tadašnjim predsednikom Džordžom V. Bušom, za to žestoko zalagali. Ali neke evropske države, među kojima je i Nemačka, strahovale su od tog koraka jer su već tada postojale velike napetosti u odnosu s Rusijom. Berlin danas, više nego ikada, oseća da je takav tadašnji – ispravan.

Frau an der Grenze zwischen Russland und Georgien

Petinu gruzijske teritorije danas kontroliše Rusija

Mihael Galer, portparol za pitanja bezbednosti poslaničkog kluba Evropske narodne stranke u Evropskom parlamentu, ukazuje i na činjenicu da tada ni u ukrajinskom stanovništvu „nije bilo uverljive većine“ za članstvo u NATO. Uzdržanost iz obzira prema Rusiji, objašnjava Galer, bila je povezana s očekivanjem da će Rusija to „na adekvatan da nagradi“.

Gruzija kao preteča zbivanja u Ukrajini

Amerikanci još uvek ofanzivno zagovaraju otvaranje vrata NATO za te zemlje. Američki ministar obrane Čak Hejgel prošlog vikenda je, prilikom posete Tbilisiju, izjavio da će se njegova zemlja i dalje zalagati za članstvo Gruzije u transatlantskom savezu. SAD razmišljaju i o prodaji vojnih helikoptera Gruziji. A između Gruzije i Ukrajine postoje jasne paralele. Mnogi u ruskoj okupaciji gruzijskih područja Abhazije i Južne Osetije 2008. vide preteču aneksije Krima 2014. I 2008. se protestovalo protiv tog čina, ali Zapad nije intervenisao pa je izgledalo da se pomirio s novonastalom situacijom.

Sada su se u ukrajinskoj krizi i predsednik Odbora za spoljnu politiku u američkom Senatu, demokrata Robert Menendez, i republikanski senator Džon Mekejn izjasnili za isporuke oružja ukrajinskoj vojsci. Zapadnoevropski političari, pak, smatraju da bi se time ruskom predsedniku Vladimiru Putinu praktično servirala provokacija na tacni, koju on možda samo čeka da bi umarširao u Ukrajinu.

Da li će Ukrajina postati drugi Avganistan?

Na dve strane – dve različite strategije. Dok većina evropskih članica NATO ne želi da dalje bespotrebno provocira Rusiju, SAD i neke istočne članice, koje su i same patile pod sovjetskom čizmom, smatraju drukčije: da je Ukrajina danas članica NATO, Putin se možda ne bi bio ni upustio u avanturu zvanu Krim. Roland Frojdenštajn, stručnjak za bezbednosnu politiku u briselskom trustu mozgova „Vilfrid Martens centar“, veruje da je odbijanje konkretnog akcionog plana za prijem tih zemalja u NATO, „ohrabrilo Putina da Gruziju uvuče u rat“. On smatra da bi jače povezivanje te zemlje sa Alijansom u najmanju ruku smanjilo verovatnoću ruske agresije.

Ostukraine Krise Kämpfe 26.08.2014

Treba li Zapad da naoruža Ukrajinu?

Frojdenštajn se i sada zalaže za ograničenu vojnu podršku NATO ukrajinskoj vojsci „kako bi ona mogla da se obrani od agresije izvršene bez ikakve provokacije ili da bi bar na taj način ruski troškovi toliko porasli da Kremlj mora još jednom da razmisli o akciji“. Rusija, smatra on, „nema neograničene mogućnosti za intervenciju“ i sigurno je da se još „dobro seća katastrofe u Avganistanu“. Poslanik u Evropskom parlamentu Galer naglašava međutim da se „čak ni Rusija ne bi usudila da tvrdi kako Ukrajina ugrožava njen teritorijalni integritet“. Ukrajinske borbene aktivnosti su, konstatuje, isključivo odbrambene.

Svako može sam da bira svoje saveze

I Frojdenštajn i Galer odbijaju ideju o poštovanju sfere uticaja Rusije, koju sugerišu mnogi zapadni političari. Svaka zemlja, smatraju oni, ima pravo da sama bira saveze u koje će da uđe. I vrata NATO bi, slažu se, načelno trebalo da ostanu otvorena za obe zemlje. Kada bi se ona zatvorila, to bi bila „nagrada ruskom ponašanju“. Mihael Galer, međutim, kao pretpostavke za to navodi „stabilnu većinsku podršku naroda“ i jednoglasnu spremnost sadašnjih članica NATO na takav korak. Sigurno je ipak da ova druga stavka trenutno nije ispunjena. Da li će se to promeniti zavisi i od toga „s kakvom ćemo Rusijom imati posla“, smatra Galer i konstatuje da to s Putinovom Rusijom neće biti izvodljivo.

Ali Zapad ne bi smeo da zbog toga sada ostane pasivan, slažu se oba stručnjaka. „NATO i Evropskoj uniji potrebna je nova politiku prema istoku“, kaže Frojdenštajn. Evropska unija bi trebalo više da sarađuje s predstavnicima civilnog društva i da gradi veze s tamošnjim elitama – i to preko trgovine, stipendija i viznih olakšica. NATO bi, osim toga, prema njegovom mišljenju, trebalo da intenzivira saradnju sa zemljama tog regiona i van članstva – „sviđalo se to gospodi u Kremlju ili ne“.

I evropski parlamentarac Galer je za jačanje civilne i vojne saradnje s tim zemljama. Pritom je, smatra, ipak važno „nastaviti dijalog između EU i Rusije“, kao i „s interesovanjem pratiti“ dijalog Rusije s Ukrajinom, Gruzijom i Moldavijom. Uz sva razilaženja u stavovima oko Rusije između SAD i Evrope, kao i među samim Evropljanima, to je sigurno tačka oko koje će se svi najpre složiti.