Kaj nije krenuo u pokolj | Evropa | DW | 26.03.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Kaj nije krenuo u pokolj

Iza sebe ostavljaju krvavi trag smrti, tugu i mučno pitanje: Zašto? Kaj je mladić koji je planirao masovno ubistvo, ali se u poslednjem trenutku odlučio da ga ne izvrši. Reporterka DW-a ga je posetila u zatvoru.

Ulazim sama u takozvani otvoreni zatvor u kojem zatvorenici samo provode veče i noć, a preko dana odlaze u školu ili na posao. Na stepenicama mi prilazi vitak mladić, kaže da ga zovem – Kaj. Pruža mi ruku, osmehujući se: „Odvešću te u kancelariju gospođe Mor.“ Ovaj ljubazan 19-godišnji mladić pre tri godine je hteo da ubije mnogo ljudi.

U prostoriji zatvorske psihološkinje Hajke Mor miriše na voće, na stolu je i činija sa keksom. Kaj seda na pletenu stolicu. Zbog pokušaja ubistva osuđen je na četiri i po godine zatvora. Kaj je mnogo razmišljao o tome kako je došlo do toga da planira masovno ubistvo.

Eksploziv u dečijoj sobi

Vraćamo se u prošlost: jedne januarske večeri Kaj poziva policiju, navodno zbog uznemiravanja. U mraku, on vreba policajce, napada ih samostrelom i mačetom – kako bi ga oni ubili. Suicide by cop – samoubistvo uz pomoć policije, tako se to zove. Kaj je o tome negde čitao. Ali, policajci su samo lakše povređeni, reaguju smireno i Kaj se na kraju predaje.

Vrlo brzo postaje jasno da je šesnaestogodišnji dečak imao i druge planove: U njegovoj sobi nalazi se eksploziv. Policija evakuiše stanare zgrade i deaktivira eksploziv. Bombe sa ekserima i molotovljeve koktele pravio je po uputstvima sa interneta, kaže Kaj: „U večernjim satima, kada mama nije bila kod kuće, gledao sam televiziju i vadio barut iz novogodišnjih petardi.“

Istražitelji rekonstruišu izbrisane podatke sa njegovog računara. Nalaze planove za masovno ubistvo: Jasno je da je hteo da ubije mnogo ljudi. U školi, možda u pešačkoj zoni ili u jednom kafiću. „Hiljadu puta sam menjao planove“, kaže Kaj. Tokom suđenja te beleške su čitane satima. Bilo mu je teško da to podnese, morao je da „zatvori oči i zapuši uši“.

Osećaj nemoći

Većina zatvorenika su veoma kratko podšišani, mišićavi i pale se na repere. Kaj je drugačiji: „Sam život u zatvoru je terapija: razgovori sa zatvorenicima. Pitaju me zašto mucam, saslušaju me dok im objašnjavam. I to je to.“

Deutschland verhinderter Amoklauf

Psihološkinja Hajke Mor se brinula o Kaju u zatvoru

Mucanje i ruganje Kaja prate od malih nogu: Na letovanju mu je jedan dečak prosuo kantu blata u lice, u osnovnoj školi su ga deca imitirala. Rečima nije mogao da se brani, nasilje nije bilo opcija. Još gore je bilo kada su mu se kasnije i nastavnici rugali zbog mucanja. Sve je naglo postalo još mnogo gore kada je prešao u ekonomsku gimnaziju: mnogo domaćih zadataka, dug put do škole, svakodnevna onlajn terapija protiv mucanja. Ocene su bile sve gore. U tom sistemu u kojem ima mesta samo za uspešne, osećao se kao nula.

Nestao je i jedan od važnih oslonaca u njegovom životu: gađanje lukom i strelom sa jednom veoma angažovanom instruktorkom. Kaj se osećao neshvaćenim, sve više se povlačio.

Njegova samohrana majka se kasno vraćala s posla, oca ne pamti. Kaj je vreme provodio skoro isključivo pred kompjuterom, surfovao internetom, igrao igrice. Što se gore osećao, tim su agresivnije bile igrice u kojima je on bio junak. U njemu je bilo više ličnosti: normalni Kaj, zatim Kaj koji je sebi želeo smrt, i Kaj koji je bio spreman na nasilje. Ovaj poslednji je sve više preuzimao kontrolu.

Veoma malo je spavao. Noću kada bi isključio računar, ostalo bi samo dva sata dok mu ne zazvoni budilnik: ležao je u krevetu, slušao muziku. Naučnici upozoravaju da nedostatak sna može dovesti do paranoje. Kaj je imao osećaj da ga proganjaju, izlazio iz kuće s nožem.

Čak i ponude nastavnika za dopunske časove on je tumačio kao napad: zašto niko ne vidi da on čini sve što može? Svi su bili protiv njega, bio je uveren: „Bio sam u ratu sa samim sobom.“ Hteo je da umre, presekao vene, ali ne dovoljno duboko. Previo je rane i nikome nije ništa rekao.

Pripreme za „preventivni napad“

Pre nego što ga drugi napadnu, on je planirao „preventivni napad“. Sanjao je o spektakularnom kraju, po ugledu na masovno ubistvo u srednjoj školi Kolumbajn u SAD. Psihološkinja mu je kasnije dala da čita dokumentarni roman po beleškama ubice pod naslovom „Pun sam mržnje – i to volim“. „Baš tako sam se osećao“, kaže Kaj. „Uživaš u moći koja dolazi sa mržnjom i nasiljem.“ Ta moć je „suprotnost bespomoćnosti koju osećaš“. On je hteo da „ukloni loše ljude iz sveta“.

Deutschland verhinderter Amoklauf

Knjiga o mržnji je tačno opisala kako se Kaj osećao

Na jednu proslavu u kafiću trebalo je da dođe veliki broj ljudi „koji su mu bili meta“. Čim je doneo odluku, smirio se. Počeo je da pravi eksplozivne naprave. Preko interneta je naručio samostrel, mačetu i nož. Vatreno oružje je hteo da uzme od policije.

Na listi onoga što treba da uradi pred napad je i poseta devojci u koju je godinama bio zaljubljen. „Pored moje majke, ona je jedina u čijem prisustvu nikad nisam mucao.“ Ali njegova osećanja su ostala neuzvraćena i Kaj je nastavio da planira napad. Posle božićnih praznika nije odlazio u školu i fokusirao se na svoje pripreme.

Pukotina u planu

Njegova majka se brinula, strahovala da bi mogao sebi da naudi. Htela je da ode sa njim do psihologa. Ali rodbina i prijatelji su je od toga odvratili rečima da je Kajevo ponašanje normalna pojava tokom puberteta i da ne izigrava kvočku. Pitam Kaja da li želi nešto da kaže drugim roditeljima? „Čovek ne sme da dozvoli da ga drugi ubede da ima pogrešan osećaj.“

Kajeva mama se seća: uveče je njen sin bio umiljat skoro kao malo dete. Sutradan ga je pitala šta se sa njim dešava: plakao je. To veče je trebalo da izvrši napad. Kaj samo zna da je želeo da se nekako otarasi majke, da je natera da ode i obećao da će se kasnije sresti u gradu. Kasnije – kada je trebalo da bude mrtav.

Kaj danas kaže da je upornost njegove majke u njemu nešto izazvala. Njegov plan nije odmah nestao, ali došlo je do pukotina. Kada je ostao sam u stanu, zgrabio je sportsku torbu da spakuje eksploziv. Odjednom je pomislio: „To ne ide.“ Moralni principi iz ranog detinjstva su bili „kao poslednji osigurač koji je sprečio kurcšlus.“

Bespomoćno je hodao po stanu. Onda je odlučio da ne izvrši masakr. Samo on treba da umre, policija da ga upuca. Preživeo je samo zbog smirenih i opreznih policajaca: „Uradili su sve kako treba.“ Pred sudom im se izvinio.

Deutschland verhinderter Amoklauf

Od početka marta na slobodi

Kaj u zatvoru ide na psihoterapiju i završio je obuku za tehničara elektronike. U međuvremenu pohađa večernju školu, želi da studira. Matematika i fizika ga fasciniraju. Uveče ga obično majka autom vraća u zatvor: „Imam sreće što imam majku koja toliko čini za mene.“

Da li se kaje?

Psihologija i socijalni rad su Kaja zainteresovali od kako sarađuje u programu prevencije. On želi da pomogne da se drugi mladi odvrate od nasilja. Jednom prilikom pomogao je nastavnicima koji su se brinuli za 12-godišnjaka sa ekstremnim fantazijama nasilja. Tokom razgovora shvatio je da je dečakova majka svuda videla neprijatelje svog sina: „Bila je kao ja.“

Kaj kaže da stalno stiče nova saznanja o sebi. Da li se kaje? U početku odbacuje taj izraz, čini mu da je krivica bolja reč. „Jedino žalim zbog štete koju sam naneo drugima“, objasnio mi je Kaj: „Ne kajem se što mi se to desilo, jer bez toga ne bih bio ono što sam danas. Ali, naravno da tako nešto ekstremno nije trebalo da se desi.“

Od početka marta, Kaj je na slobodi.