Kafana – hram moderne evropske civilizacije | Mozaik | DW | 21.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kafana – hram moderne evropske civilizacije

Kafana je vekovima uživala visok status i stoga ne čudi da je bila i jedna od najznačajnijih društvenih institucija. Ona je, treba upamtiti i setiti se kada god budemo kročili u nju, hram moderne evropske civilizacije!

Jovan Nikolić

Kultura pijenja (srpski: lokanje) nije moderna pojava u društvu: prisutna je tokom čitave ljudske istorije, poznata u svim epohama i na svim meridijanima. javno ispijanje alkohola predstavljalo je važan deo društvenih normi, tako da je (javni) prostor taverni, kafana, kafanskim društvima (nem. Tischgesellschaften), kafeima (engl. Coffee-houses) i salonima (fr. Salons) - u kojima se toči i prodaje alkohol, igrao važnu ulogu u uspostavljanju i održavanju grupnog identiteta. Takvi javni prostori u Evropi su bili poznati, u različitim oblicima, već tokom srednjeg veka.

Međutim, postoji i jedan stari spis koji govori o sličnoj „instituciji“ iz vremena vizantijskog cara Justinijana, koji je inače rođen na teritoriji Srbije, u Taurezumu (483) na 28 kilometara od današnjeg Leskovca (arheološki lokalitet Caričin Grad, sedam kilometara od Lebana na jugu Srbije). Prema rečima dr Vidoja Golubovića, postoje tragovi o postojanju neke vrste kafane u tadašnjem vizantijskom Singidunumu, (današnji Beograd), još tokom šestog veka! Prokopije, vizantijski pisac i putopisac, opisujući tadašnji Singidunum osvrće se na opis Pandokeona, tadašnjih svratišta gde se odvijao i celokupan društveni i poslovni život grada. Bila su to četvorougaona zdanja na sprat s velikim atrijumom i česmom u sredini, dok su se duž cele kuće pružali zasvođeni hodnici iz kojih se ulazilo u zasebne prostorije, dok su se u glavnoj prostranoj dvorani služila jela i pića.

*

Kafana (Kneipe) u Kelnu

Kafana (Kneipe) u Kelnu

Širenje javnih ugostiteljskih objekata novog tipa, u kojima su se služili isključivo novi pomodni napici (kafa i čokolada) i druge slične „novotarije“ (duvan uz nargile i čibuke), do kojeg dolazi krajem 16. veka, dešava se, dakle, na već pripremljenom terenu. I upravo je to jedan od razloga kojim se može objasniti ekspanzija kafana tokom 17. i 18. veka. Tokom 19. veka ova građanska javna sfera razvila se u ono što se danas uobičajeno naziva građanskim društvom . Organizacije građanskog društva za pozornice svog delovanja i za svoja sedišta često su imala kafane i druge slične javne prostore. U tom smislu se može reći da je kafana u samom temelju građanskog društva. I etnolog Dragomir Antonić smatra da je u Srbiji kafana nastala kao institucija građanskog društva i da istu ulogu ima i danas.

Branislav Nušić, čuveni komediograf i boem na glasu, u svojim zapisima o beogradskim kafanama, u kojima je, kako sam priznaje, proveo mladost, veli: „Sav ostali život kretao se kroz čaršiju i kafane. Još u doba prvih dana života prestonice, dok su još Turci stanovali u varoši, veći i krupniji poslovi obavljali su se još tada u hanovima, putničkim svratištima. Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama oko njih, preselio se ceo taj život u kafane.“

Kafana je vekovima uživala visok status i stoga ne čudi da je bila i jedna od najznačajnijih društvenih institucija, poprište i svedok, značajan faktor viševekovnog napredovanja čovečanstva ka boljim i pravednijim oblicima društvene organizacije. Ona je, treba upamtiti i setiti se kada god budemo kročili u nju, hram moderne evropske civilizacije!

A sve je krenulo krajnje stidljivo, ritualnim pijuckanjem vina i piva u tavernama, rezervisanim samo za muškarce. Ženama nije bilo mesto u kafani; Ali ne samo zbog provokativnosti, pravi razlog je, čini se bio u tadašnjem moralu koji je ženu isključivao iz javnog života podređujući je isključivo privatnom prostoru. Postoje anegdote „medicinskih stručnjaka“, koji su najozbiljnije tvrdili da ženama koje piju mogu izrasti muški atributi, od brade do muškog polnog organa. Međutim, od Francuske revolucije do danas i taj je odnos rodne ravnopravnosti po kafanama legao na svoje mesto – na šank.

*

Prva krčma u Srednjoj Evropi zvala se Zrno zelenog pasulja. Otvorio ju je u Beču 1683. godine Franjo Đura Kolčić iz Sombora. Odabrao je taj naziv jer mu je zrno nepržene kafe ličilo na zrno pasulja!

Pab The Clerk & Well u istočnom Londonu

Pab "The Clerk & Well" u istočnom Londonu

Kafane nisu bile samo na glasu po jeftinom piću, dobrom iću i čuvenim gostima. Njihovu slavu jednako su nosili i nazivi. Nušić u svojim hronikama kazuje da su prve kafane u Beogradu nosile imena gazda ili vlasnika zgrade u kojoj su se nalazile: Šiška Lazina, Hadži Maksimova, Panđelova, Taletova, Dumina, Petka Baštovana, Pere Džambasa, Alekse Žandara

Topografija grada je takođe kumovala imenima: Čubura, Skadarlija, Tekija, Veliki bašamaci, Narodna Skupština, Ladno kupatilo, Astronomska kula…

Neke su nosile neobična i zanimljiva imena: Mladi Arapin, Pseto koje laje, Kod lepog izgleda, Musa Kesedžija, Kod srpske nade, Zemljotres, Klanica, Kod divljeg čoveka, Ladovina, Biciklista, Kuća veselja, Poslednji groš, Jeremija crni pas, Kod pocepanih gaća (Zbog neprimerenog imena ovog okupljališta reagovala je čak i kraljica Draga Obrenović, što je vlasnika primoralo da je nazove Tri ključa. Nalazila se pri kraju Ulice kneza Miloša.)

Mnoge su krasili i brojevi u nazivu: Dve megdandžije, Dva pobratima, Dve bule, Dva bela goluba, Dva jelena, Dve lude, Dva jablana (docnije kafana Zagreb), Dva papagaja, Dva psa, Dva panja, Dva klovna, Tri šešira, Kod tri seljaka na Slaviji, Kod tri grozda ili kultna kafana u Čačku Tri bagrema…

Jedan od poslednjih velikih beogradskih boema, pisac i slikar Momčilo Kapor, jednom prilikom mi je objasnio otkuda potiče taj običaj da se kuckanjem čaša nazdravlja pri ispijanju pića: „Kada dohvatiš čašu, ti pojiš čulo dodira, zureći u izgled i boju pića, pojiš oko, omirišeš, gucneš, pojiš čula mirisa i ukusa. I jedino ostaje nenapojeno čulo sluha, zato se ljudi kucnu da i taj zvon staklenih čaša kompletira hedoniju petočulja“.

Drugi, hardrock skadarlijski boem, pokojni Milisav Krsmanović - Krca, imao je svoju verziju zatočeništva u duvanskom dimu i vinjaku: „Ja pušim da bih se setio zaboravljenoga stiha, a pijem da bih zaboravio gomilu sranja koja sam počinio i koja su me zadesila u životu. Tako kad se zaduvanim i koncentrišem, taman da se setim, a ja popijem koji gutljaj i sve zaboravim“. I tako u krug, bez kraja i početka, Krca je otišao na ispoved, po svemu sudeći, Bogu Bahusu, zaštitniku bratije crvena nosa.

Nemoguće je pisati o beogradskim kafanama, a zaobići Skadarliju. Branislav Nušić kaže da su Tri šešira najstarija kafana u toj kaldrmisanoj ulici dugoj 500 metara. Krajem 19. i početkom 20. veka mnogi glumci su tu stanovali, a uz njih pesnici, pisci, slikari, glumice i glumci. Tu su zore dočekivali umetnici poput Đure Jakšića i Dobrice Milutinovića, Rake Drainca i Tina Ujevića...Kao što je centar pariske boemije – Monmartr, bečke – Grincing, rimske –Trastevere, njujorške – Grinič Vilidž, tako i Beograd ima svoju Skadarliju.

Skadarlija, nekadašnje stecište boema, danas važna tačka turističke ponude Beograda je do 1825. bila brežuljak sa rupčagama niz koji je tekao Bibijin potok. (Bibija; romska slava, tetkica Bibija, zaštitnica dece). To mesto naseljavali su Romi nakon 1830. kada je tu pročitan Hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i sokaka, prostiralo se od Stambol (nalazila se između današnjeg Narodnog pozorišta i spomenika knezu Mihailu na Trgu republike) do Vidin kapije (nalazila se kod današnje Prve beogradske gimnazije, na čijoj se zgradi nalazi spomen-ploča) i bilo poznato kao Cigan-mala ili Cigansko sokače.

Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem 19. i početkom 20. veka. Na 50 stanovnika, grad je imao po jednu kafanu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo 16 kafana, a u današnjoj Makedonskoj ulici, od 40 kuća, 17 su bile gostionice.

Kafana Tri lista duvana, na uglu ulice Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra. podignuta je osamdesetih godina 19. veka, a bila je poznata po tome što je u njoj instalirana prva telefonska linija u Beogradu. U toj kafani, koja je spomenik kulture još od 1981. godine, prvi put su telefon „isprobali” vojni ministar Teša Nikolić i inţenjerski kapetan Kosta Radosavljević.

Sredinom veka, na Terazijama je podignuta kafana Zlatni krst. U toj kafani prikazana je 25. maja (negde stoji i 6. juna) 1896. godine prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Predstavi su prisustvovali kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Natalija. Predstavnici fabrike „Braća Limijer“ iz Liona, Andre Kar i Žil Žiren (André Carre, Jules Girin), zadržali su se u Beogradu 25 dana prikazujući najstarije filmove lionskog preduzeća: Ulazak voza u stanicu, Rušenje zida, Dečja igranka, Kupanje u moru, Pariski bulevar, Riblja pijaca u Marselju i druge. Filmovi su trajali po nekoliko minuta, a predstave su održavane „svakog dana od 4 sah. popodne do 9 sah. uveče, a nedeljom i praznicima ima prikazivanja i pre podne“. Ulaznica za odrasle koštala je jedan dinar, a za decu 50 para dinarskih.

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

U čuvenoj kafani „?“ (Znak pitanja) 1834. odigrana je prva partija bilijara u Beogradu, a poseban značaj ima zbog činjenice da je u nju često svraćao Vuk Stefanović Karadžić i po tome što je bila prvo čitalište Srpskih novina dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u Kolarcu. U sali Kolarca davao je predstave teatar Brane Cvetkovića „Orfeum“ i jedan od prvih bioskopa u Beogradu. Kafana Kolarac okupljala je političare, oficire i državne činovnike, tu su organizovani i balovi ali i zavere. Pretpostavlja se da je zavera u Kolarcu prethodila ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Kafana Kolarac srušena je tokom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941.

Kafana „?“ Znak pitanja se nalazi u ulici Kralja Petra 6. prekoputa Saborne crkve i najstarija je kafana danas u Beogradu. Ako pričamo o „Znaku pitanja“, svakako moramo da imamo značajno poštovanje, jer ne govorimo o kafani, već o instituciji. Prvobitno je to bila rezidencija za srpskog diplomatu i trgovca Nauma Ička. Kasnije je tu zgradu knez Miloš poklonio svom ličnom lekaru Tomi zbog velikih zasluga u lečenju ranjenika i njega samog u toku Drugog srpskog ustanka – postala je vlasništvo Ećim-Tome Kostića, zeta Nauma Ička, koji je koristeći svoj dobar položaj, kuću pretvorio u kafanu (Ećim Tomina kafana), a zatim je imala naziv Kod pastira. Zbog oštrog protivljenja crkvenih vlasti da se kafana imenuje Kod Saborne crkve (1892), vlasnik je kao privremeno rešenje stavio znak „?“, koji je stajao umesto imena i održao se do danas. Nakon Drugog svetskog rata kafana je proglašena spomenikom kulture i 1959. oduzeta kafedžiji Ivanu Pavloviću. Posle 2000. godine ona je izuzeta iz privatizacije i dodeljena je gradu Beogradu na upravu.

Dok su ulice grada bile osvetljene fenjerima, prva električna ulična svetiljka zasijala je 1880. godine na uglu ulica Kolarčeve i Makedonske, ispred kafane Proleće, kasnije nazvanoj Hamburg. Danas na tom mestu u Masarikovoj ulici, simbolično, ta sijalica gori ispred zgrade Elektrodistribucije.

Pre jednog veka, u sredu 19. jula 1911. godine, u beogradskoj kafani „Ženeva“, koja se nalazila preko puta današnjeg Pravnog fakulteta, održana je osnivačka skupština legendarnog fudbalskog kluba – BSK-a.

Posle Prvog svetskog rata, u Kasini jedno vreme zasedala je i Narodna skupština. Pa i sam Miloš Obrenović je na vlast vraćen po drugi put u jednoj kafani – Kneževoj pivari.

*

Dobrodošli u Kalenić

Dobrodošli u Kalenić

Kafana se često produžavala do na otvoren prostor pivskim baštama, biergarten i terasama, a najmasovnije su evidentirane na Saboru trubača u Guči, To su takozvane Šatre, kabrio-mehane prekrivene vojničkim ceradama. Dr Vidoje Golubović, autor knjige „Mehane i kafane starog Beograda“ ( Službeni list SRJ, Beograd, 2007) vrsni poznavalac istorije naše prestonice, napominje i da je pogrešno mišljenje da su beogradski splavovi „za provod“ proizvod novog doba. Postoje brojni zapisi o noćnom životu grada na reci i brodovima između dva svetska rata. Svakako nisu to bili splavovi kao ovi danas, ali je bilo veselo i na brodićima, gde se do jutarnjih časova čuo žamor i muzika. Golubović u svojoj knjizi navodi zanimljive podatke povezane sa svakom kafanom posebno. Za kafanu Trandafilović piše – čuveni objekat na Čuburi, hroničari je navode kao najpoznatiju kafanu ovog dela grada do Prvog svetskog rata uz konstataciju da je o njenim specijalitetima pričao ceo Beograd. Iz nje se, kažu, nije izlazilo pre zore. Kafana Moskva dospela je čak i u srpsku i francusku književnost. Otvorena je 1906. godine kada je završena i gradnja istoimenog hotela. Sagradilo ju je Carsko rusko osiguravajuće društvo „Rosija- Fonsijer“. Bila je centar društvenog i kulturnog života grada. Postoji i anegdota da su za stolovima Moskve formirane i oborene tri ili četiri vlade.

Jedna od retkih kafana iz 50-ih koja je preživela burnu istoriju, a ostala autentična kao na samom početku jeste Prešernova klet. Novinari kažu da je tamo najavljen kraj titoizma i raspad SFRJ. U ovoj kafani je pored Prešernovog portreta visila i ogromna Titova slika. Priča se da je, kad je Tito umro, zid oko slike počeo da puca. Popravljan je, ali je i dalje pucao. Tek kada su 1991. skinuli Brozovu sliku i zamenili je drugom, zid je ozdravio.

Starih boemskih kafana gotovo da više nema. Tamo gde je nekad bio Bohinj, sada je butik ili cipelarnica. Legendarna Pod Lipom postala je grčka piljarnica ili sada Pica Hut. Čuvena Pivnica na kraju Skadarlije zvrji napuštena. Kultna kafana, stecište muzikanata, Takovo u Čačku, postala je ekspozitura jedne od stotine banaka u tom gradu…

Drvene olajisane patose zamenio je mermer; crno bele fotografije stare varoši, kolski točak i venac sušenih papričica na zidovima – mesing staklo i kič ogledala. Tamo gde se duša krepila mekom šljivovicom i vrućom rakijom, a vadila na uvce gudalom čika Strajina, Pavla, Badže i deda Jove, stomak častio ovalom sa poređanim pihtijama posutim alevom paprikom, crevcima na žaru,duvan-čvarcima i kiselim kupusom, porcijama škembića u saftu i čorbalukom pasulja sa suvim rebrima, sada su zauzeli bezdušni lihvari, trgovci i bankari, koji, boravišta ljudskih duša sabiše u novčanike, kreditne kartice i bankomate.

Razmišljajući o Pandokeonu i poredeći ga sa čuvenim iskopinama Troje, nemačkog arheologa Hajnriha Šlimana, palo mi na pamet (a da me nije povredilo), šta bi još nerođeni arheolozi za budućih tri milenijuma u svojim iskopinama šestog ili sedmog sloja, kojega bi trebala da predstavlja naša civilizacija od 16-20. veka, (ako život na deponiji koja se naziva planeta Zemlja uspe da dobaci dotle) zaključili o tome šta su to mogli da predstavljaju i znaće, čemu da služe prostori u kojima će pronaći raznobojne boce sa tečnostima nepoznatog porekla i nedopušeni čikovi u pepeljarama sa tragom karmina na obodu filtera.