Kada su se građani DDR-a borili za slobodu

Bio je to topao prolećni dan. Tog 17. juna 1953. u Berlinu je 22 stepena i sija sunce. I ljudi su optimistični. Oni veruju da je kucnuo čas da preuzmu kontrolu nad svojom sudbinom. U sedam izjutra već ih ima 10.000 na berlinskom trgu Štaralauerplac.

Tamo je i šesnaestogodišnji Klaus Gronau. Upravo je počeo da se školuje za prodavca. Politika ga ne zanima, ali zna da želi slobodne izbore, slobodno kretanje između sovjetskih i zapadnih okupacionih zona, i – ujedinjenu Nemačku. A želi i malo avanture. „Nisam se plašio“, kaže Klaus danas, 60 godina kasnije. „Naprotiv, oseća sam da će se desiti nešto važno.“

Radnici, seljaci, građani

Taj dan ostaće zapamćen kao dan narodnog ustanka u DDR-u. Doduše, protesti su počeli nekoliko dana ranije. Navodni povod je povećanje norme – novi propisi po kojima radnici moraju da rade više za istu platu. Ali narod je izašao na ulice zbog daleko važnijih problema: nestašica hrane, nacionalizacije, diskriminacije protiv religioznih ljudi, masovnih hapšenja. Jedan pekar je, na primer, koji je kući poneo deset komada peciva, osuđen na tri i po godine zatvora. Takve stvari su se DDR-u dešavale svakodnevno.

Već 16. jula 1953. ljudi se okupljaju na berlinskim ulicama. Vlasti DDR-a objavljuju da se norma neće povećavati, ali građani i dalje protestuju. Čuje se i poziv „Sutra ujutru, sedam sati, Štrausbergerplac!“

„Štausbergerplac je bio pun ljudi“, seća Klaus Gronau kome je sada 76- godina. Oko podneva na ulici Štalinale već ima oko 150.000 demonstranata. Među njima je i Hardi Firl. Nosi transparent na kome piše: „Slobodni izbori“. Kreće se na čelu povorke. I on je tada bio jako mlad – imao je 21-nu godinu. „U Ustavu je pisalo: svaki građanin ima pravo na slobodno izražavanje mišljenja i svako ima pravo da štrajkuje. Stvarnost je bila sasvim drugačija“, kaže Firl danas.

Policijski čas, tenkovi, vojnici

Tokom poslepodneva u akciju stupaju sovjetske trupe. Stotine tenkova zaposedaju strateške tačke. Granica sa zapadnim Berlinom je zatvorena. Od 13 časova na snazi je vanredno stanje – stupaju na snagu ratna pravila. Vojnici pucaju iz automata u gomilu. Ima bezbroj povređenih. Nekoliko ljudi je već poginulo. Zapadni saveznici ostaju izvan sukoba – rizik od trećeg svetskog rata je prevelik. Toga dana u Berlinu je poginulo 14 ljudi.

Klaus Gronau vidi građevinca u žutoj jakni, koji je toga jutra hodao pored njega. Sada je mrtav na kaldrmi. „Tada sam se uplašio i otišao kući“, kaže on. Hardi Firl nije uspeo da izađe iz mase. „Došli su sa svih strana – policija. Kamioni su već bili tu. Naterali su nas da uđemo u njih i odveli u Fridrihsfelde.“ Tamo je bio jedan od mnogih improvizovanih pritvora, koji su pripremljeni tokom narodnog ustanka. Postrojeni su uza zid, a iza njih su stali sovjetski vojnici sa automatskim puškama. Ali nisu pucali. To je bilo samo zastrašivanje.

Najveći talas hapšenja u DDR-u

U devet uveče počinje policijski čas. Niko ne sme da napolje. Ustanak je ugušen. U toj noći i u narednih nekoliko dana i nedelja, u Berlinu i drugim gradovima i selima uhapšeno je 15.000 građana DDR-a. Većina je ubrzo puštena na slobodu. Međutim, Hardi Firl je dobio tri godine zatvora. „Oduzeli su mi tri godine moje mladosti“, kaže Hardi koji sada ima 81-nu godinu. Istočnonemačka verzija istorije je pobunu 17. juna označila kao „fašistički puč“ koji je režirao Zapad, a Harli Firl nije smeo da govori o tome šta je preživeo sve do kraja DDR-a. On je i danas siguran: „Da Rusi toga dana nisu napali, ujedinili bismo Nemačku već tada.“

Klaus Gronau se vratio na posao dva dana posle protesta. Ali nije smeo da služi mušterije – ostao je u magacinu, jer je tako htela država. Četiri godine pre gradnje Berlinskog zida, 1957. godine, Klaus je uspeo da pobegne u zapadni Berlin, zajedno sa svojim roditeljima i bratom. On podržava inicijativu da Trg ispred nemačkog Ministarstva finansija od danas dobije i novo ime: „Trg narodnog ustanka 17. juna 1953“.

Autori: Sara Judit Hofman / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković