Kad Džeri udari Toma tiganjem

Stručnjaci su takođe saglasni da crtani filmovi u mnogo većoj meri negativno utiču na dečake nego što se to do sada smatralo. Dečaci koji redovno gledaju crtaće u starosti od dve do pet godina u opasnosti da u kasnijim godinama postanu agresivniji i netolerantniji od svojih vršnjaka koji su odrastali bez junaka iz crtaća.

Veliki broj roditelja smatra crtaće sasvim bezopasnim, vickastim – oni ionako nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Međutim, činjenica da crtani junaci mogu do mile volje svog druga da lupaju stolicom o glavu ili gaze po njemu, i da zbog toga nikome ne polažu račune, mališanima stvara pogrešnu sliku o vrednovanju nasilja u stvarnom životu. Pri tom nikako ne treba smetnuti s uma činjenicu da je na decu tog uzrasta lako delovati. Bilo da se radi o lošem ili dobrom uticaju.

Zanimljiva je tvrdnja autora američke studije da se devojčice koje u istoj dobi gledaju iste filmove, u kasnijem životu ne ponašaju asocijalno. Čak se tvrdi da agresivni crtaći, poput Pokemona i sličnih formata, na decu deluju potpuno isto kao najagresivnije igrice sa ubijanjem na mlade.

Bilo kako bilo, nasilje u crtanim filmovima jeste evidentan problem.

Nema neoborivih dokaza

U Nemačkoj se, kao uostalom u celom svetu, posle svakog nasilja u školi, pogotovo onih sa tragičnim ishodom, otvara rasprava o uzrocima agresije kod dece i mladih. Tada se mahom pominju i nasilne igrice, a sve češće i (naivni i nevini) crtani filmovi. Kao što bi se dalo očekivati, u raspravi se definišu dva fronta, za i protiv, a svaka rasprava se završava konstatacijom da bi „…svako morao da zna šta može i šta sme…“ Nažalost, nijedna strana nije u stanju da pruži neoborive dokaze o tome gde leže uzroci sve agresivnijeg ponašanja dece i mladih.

Naravno da treba praviti razliku između odmerenog gledanja crtanih filmova i neodgovorne varijante, kada roditelji idu linijom manjeg otpora i stavljaju decu ispred televizora jer nemaju vremena da se bave njima ili im je jednostavno tako lakše. Zatim odmah možemo da se zapitamo da li se uopšte gledanje televizije mora „držati na uzdi“ jer malo dete „ne zna kad je dosta“. A onda opet dolazimo do toga da „…svako mora sam da odredi…“

Jadnim roditeljima nije lako, ali tako im i treba kad su crtane filmove prepustili deci. Naime, stručnjak za Mikija, Džerija i kompaniju, Floriaj Šveder kaže da crtani filmovi u trenutku nastajanja nisu ni bili koncipirani za decu: „Animirani filmovi prvobitno nisu bili planirani za decu. Tom i Džeri su pravljeni za odrasle koji su ih gledali pre davanja filma u bioskopu. Radilo se o nekoj vrsti satiričnog uvoda u ozbiljnu filmsku radnju. Priprema za ozbiljnije teme.“

E, pa izgleda da su odrasli, sa crtaćima, svojim mališanima prepustili i ozbiljnije teme.

Autorka: Željka Bašić Savić

Odg. urednik: Nemanja Rujević