Kaže „pod zemljom je“, ali ne kaže gde | Politika | DW | 30.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Međunarodni dan nestalih

Kaže „pod zemljom je“, ali ne kaže gde

Porodice nestalih tokom rata u bivšoj Jugoslaviji ne nadaju se više ni pravdi ni sudskim presudama. Nadaju se samo da će im obeležen grob voljene osobe doneti kakav-takav spokoj.

Sandra Rapčak iz Sotina bila je dvogodišnja devojčica kada su joj odveli oca. Boris Rapčak nikada se više nije vratio svojoj porodici i niko ne zna gde su njegovi posmrtni ostaci. „Imamo nekih informacija i pričala sam s ljudima iz Srbije kada sam bila na suđenju za ratni zločin. Rekli si mi samo da su došli iz Negoslavaca po njega i ostale Hrvate na farmu Jakobovac i odveli ih u smeru Ovčare. To je bilo 30. septembra 1991. i otada se vodi kao nestao“, kaže Sandra Rapčak koja je danas predsednica Udruženja dece poginulih i nestalih hrvatskih branitelja Domovinskog rata koje broji oko 400 aktivnih članova.

Danas se o Borisu Rapčaku ne zna mnogo više od onoga dana kada su ga odveli pre 26 godina. Boris, čija fotografija se nalazi na u Nacionalnoj evidenciji nestalih osoba hrvatskog MUP-a, i na kojoj je 25-godišnji mladić u odelu s kravatom, danas je jedna od retkih uspomena koju porodica ima na svog sina i oca koji se duže vodi kao nestao nego što je bio među živima.

Nedostatak materijalnih uspomena koje je razneo ratni vihor i nestali porodični albumi u plamenu rata, porodicama ostavljaju prazninu. Svi znaju da nisu među živima, ali porodica je ostala bez groba svog sina, supruga i oca. „Čovek nekad pomisli kao da ta osoba nikada nije postojala. Nemaš nikakav dokaz, pa se pitaš šta ako se nikad ne pronađu, kao što se neki nikada sigurno neće pronaći“. Sandra Rapčak tvrdi da porodicama nakon toliko godina sudska kazna i ne znači mnogo, pravdi se od porodica niko više i ne nada, ali znači im da se pronađu njihovi očevi, muževi i sinovi.

„Pričala sam sa ženom koja je pronašla sina. Bez obzira koliko joj je teško – sina je i izgubila – ali ona sama kaže da je sada pronašla mir. Ima gde da ode na grob.“

Priznaju samo na samrti

Iako je od početka rata prošlo više od četvrt veka, sigurno još ima među živima svedoka zločina i onih koji bi mogli da znaju gde su grobnice i gde se nalaze posmrtni ostaci još uvek nestalih osoba. Postoji mogućnost anonimne prijave svakoj policijskoj stanici, sekretarijatu MUP-a ili na elektronsku adresu nestali@nestali.hr. Ali Sandra Rapčak kaže da takvih prijava skoro i nema.

„Anonimno ne, jedino iz razgovora s njima, ako ih podstaknete. Tako smo došli do saznanja o masovnoj grobnici u Sotinu. Porodice su išle u Srbiju da pričaju s našim bivšim susedima i to je trajalo dosta godina dok su priznali“, kaže Sandra i dodaje da, ako nemate neki dokaz protiv svedoka, teško da će iko išta reći. Ministarstvo izlazi na svaku dojavu i proverava svaku informaciju, ali je problem što je takvih dojava veoma malo.

„Retko kome proradi savest, ima takvih slučajeva, ali veoma retko. Znali su ljudi na samrti da priznaju, valjda iz straha od smrti, ali inače su takvi slučajevi veoma retki“, kaže Sandra Rapčak. Ona je uverena da mnogi znaju gde su nestali ljudi za kojima se traga već decenijama.

„Pitali smo ljude po selu, ali jedan kaže: ’To niste trebali pitati’. Drugi kaže: ’Pod zemljom je’, ali neće da kaže gde. I to je to.“

Kroatien Vermisste | Sandra Rapcak und Zvonimir Keser

Sandra Rapčak und Zvonimir Keser

Prema podacima Uprave za zatočene i nestale pri Ministarstvu hrvatskih branitelja, još uvek se traže 1.533 osobe nestale tokom rata. Osim toga, aktuelno je 419 zahteva za traženjem posmrtnih ostataka poginulih osoba, što ukupno čini 1.952 nerešena slučaja državljana/građana Republike Hrvatske.

Ministarstvo je nabavilo nove uređaje, imaju geo-radar i dronove, u Vukovaru su proletos otvorili ispostavu (druga je otvorena u Splitu) i počeli s radom, ali je proces složen i dugo traje.

U mandatu Uprave za zarobljene i nestale od aprila 2016. godine intenzivirane su potrage za nestalim osobama tokom rata, a ojačana je međudržavna i međunarodna saradnja, saradnja s udruženjima koja okupljaju porodice nestalih osoba, ali se radilo i na unapređenju metodologije rada.

Ipak, bez obzira na trud države, kompleksnost problema je velika, a haos ratnih događaja toliki da i danas postoje posmrtni ostaci za koje se ne zna kome pripadaju. Ne odgovoraju nijednom DNK uzorku od porodica koje traže svoje najmilije, a o njihovim identitetima može samo da e nagađa. Da li su u pitanju tzv. vikend ratnici koji su dolazili iz unutrašnjosti Srbije motivisani pljačkom ili su u pitanju državljani nekih trećih zemalja ili nešto sasvim drugo – to se ne može se utvrditi bez pozitivne identifikacije. Jedno je sigurno: njih niko ne traži.

Deca nestalih još pate

Sandrin kolega iz Udruženja Zvonimir Keser je iz Zagreba. Izgubio je oca Ivana Kesera koji je poginuo na novogradiškom ratištu. Zvonimir ukazuje da postoji i jedan drugi aspekt problema: nisu u pitanju samo ubijeni i nestali, već i njihova deca. Prema njegovim rečima, skoro sva deca iz Udruženja imala su neke traume koje su najčešće došle do izražaja u pubertetskim godinama.

Udruženje dece poginulih i nestalih hrvatskih branitelja postalo je i mesto gde članovi mogu da razgovaraju bez straha, gde se razumeju bez mnogo reči, jer svi nose sličnu traumu. Ima ih iz cele Hrvatske i prijateljstvo Zvonimira i Sandre nije neobično jer dele slično iskustvo i često jedno drugom završavaju rečenice kada o tome pričaju.

„Najgore od svega jeste to što se možda svakoga dana voziš ili prolaziš pored mesta na kome su posmrtni ostaci tvog roditelja, a ne znaš to“, kaže Zvonimir koji smatra da se nepravda čini po drugi put samim tim što svako ko ima saznanja o posmrtnim ostacima žrtava, to može anonimno da dojavi i ništa mu se neće dogoditi, niti će iko da sazna njegov identitet. Ali to se ne čini.

„Kažu da će s vremenom biti lakše. Nije istina. Tati je 5. septembra rođendan, a odveden je 30. septembra. Ja već znam kakvo će biti raspoloženje u kući“, kaže Sandra. Ipak, još uvek se nada. „Ja ću se nadati dok sam živa. Čovek od te nade živi, to je jedino što te drži. Pravdu ne očekujemo. Odavno smo se pomirili s tim da nisu živi. Barem da dobijemo grob, da dobijemo svoj mir.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM