Jotanovi mlini – najbolja vodenica na planeti | Mozaik | DW | 29.12.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Jotanovi mlini – najbolja vodenica na planeti

Luka Orlić jedan je od poslednjih bihaćkih vodeničara. Iako star i dotrajao, njegov mlin na Uni i danas radi punom parom, pa tako i dopunjava budžet malog Lukinog domaćinstva. S osmehom priča o svemu, osim o ratu.

„Butika Vam se zove Jotanovi mlini, i zadnja je ovakva, ne samo u Bihaću, već na planeti. Tako napišite, zadnja na planeti“, smeje se Srbin iz Bosne Luka Orlić i držeći se za remen vezan za metalnu šipku iznad kreveta, pridiže iz postelje. Luka je nepokretan još od `93. i vezan je za invalidska kolica, a sad ga je, od dugog sedenja, „snašla i dodatna boljka na gospođi stražnjici“, pa će, dok rana ne zaraste, morati da miruje u krevetu, u porodičnoj kući pored mlina. „Otiđite vi prvo do vodenice i sve fino pregledajte. Pregledajte točkove i žrvnje, njih je po šest, to vam je nešto posebno, uslikajte sve dok je dana i onda se opet vratite, pa ćemo popričati. Ja sam tu, neću vam ja odavde nikud pobjeći“, smeje se Luka.

Luka je veseo čovek. Šali se često, uglavnom na svoj račun, a onda i smeje. „A šta bi drugo, ja da se ne šalim i ne smijem, ja bi odavno pobudalio. Puno je bilo ružnih stvari, svačega se čovjek nagledao, i u ratu i u miru, i kad se ne bi smijao, ne znam ni kako bi sa svim tim izašao na kraj“, kaže Luka.

Stara, ali funkcionalna

Lukina vodenica datira iz devetnaestog stoleća. Sagrađena je od drveta i obložena limenim pločama, od kojih se poneka već odvaja od drveta i visi. Leva strana krova već pomalo propada, ali, vodenica radi. „Radi, itekako, k`o doksa“, kaže Azra Vojić, dok u koš iznad žrvnja iz vreće istresa kukuruz. Azra je Lukina desna ruka i brine se i o njemu i o kući u kojoj stanuju, ali i o mlinu. „Ma nije baš k`o doksa, tu i tamo se mora nešto popraviti, ali je dobra. Moraju se redovno mijenjati lopatice u vodi, to je malo komplikovano. Inače je sve u redu. Nije ni lako istresati vreće, zabole me leđa, ali ovo je zanimljiv posao. Ne idete daleko od kuće, radite sa ljudima, radite nešto korisno“, priča Azra.

Die letzte Wassermühle von Bihac

Azra Vojić: Mlin radi k`o doksa

Azra je nižeg rasta i ne izgleda baš kao neko ko s lakoćom podiže vreće sa žitaricama i brašnom. One znaju biti teške i po 50 kilograma. U Bihać se za vreme rata doselila iz Orašca, odatle ju je, kaže, proterala srpska vojska. U Bihaću je upoznala Luku i od tada žive zajedno u njegovoj porodičnoj kući. Azra se brine o svome Lukasu, kako ga od milja zove, o kući i imanju, ali i o njihovim „starim znancima“, poput Augusta Vukovića, kojem upravo, u veliku šolju za kafu, uliva domaću rakiju. „Danas imam pet vreća kuruza i dvije kante ječma“, priča August. „To mi je za blago, imam jednog konja i devet svinja. Ljudi za sve melju, možeš samljeti kako hoćeš; sitno, najsitnije ili krupno, kako ti volja. Neko melje za stoku, neko za kruh. Dobro nam dođe, velika je ušteda, ja bi inače to brašno za blago morao kupovati. Ovako su moji kuruzi, moje brašno, par maraka Luki i Bog te veselio“, priča August uz cigaretu.

Rat je tragedija

August kod Luke brašno melje već decenijama. Još je njegov otac dolazio kod Lukinog deda Jovana, po kojem je vodenica dobila ime, i u mlinu mleo žito. „Eh, tada se mljelo po pedeset vreća, a vidi sad šta nas je spopalo, i nas sve, a i Luku posebno“, kaže August. A ono što je Luku spopalo, zlo je, reći će Lukin stari prijatelj, kakvo se samo u ratu može desiti. „Hajmo do njega, najbolje da vam on ispriča. Ako bude htjeo“, kaže August.

Od mlina do Lukine porodične kuće, preko dvorišta vodi u travi utaban uski put i prolazi pored štale. Od nje do kuće pruža se konopac na kojem se suše čaršavi i veš, ispod njih šetaju kokoške. Iz prostornog hodnika Lukine kuće ulazi se u kuhinju u kojoj službuje stari, belo-crni šporet na drva, a onda dnevna soba; kredenac, na malom stolu televizor i Lukin krevet. A tu će Luka svoju ratnu priču ipak ispričati.

Die letzte Wassermühle von Bihac

Luka Orlić je nepokretan od 1993, ali stalno nasmejan

Napadnut je u vodenici. Tri napadača su mu, dok je u koš sipao kukuruz, prišla s leđa i zabili nož u leđa. Direktno u kičmu. „To me u sekundi sredilo. Nisam ih ni vidio, bio sam sagnut. Možda su to uradili što sam Srbin, a možda i samo da me opljačkaju, jer pljačkali su me cijeli rat – i svinje i kokoške i sve ostalo. Ali šta se može, ništa se ne može. Bilo je takvo vrijeme, brat je na brata napadao. Rat je gadna stvar, nisam ni znao koliko ljudi mogu biti zli i zlobni dok nije počeo rat. Ali o tome ne treba ni pričati, to je gotovo, to je završeno“, kaže Luka.

Mržnja je slepilo

„Eto, vidite, mene su Srbi otjerali iz Orašca, Luku ovdje napali muslimani, a evo nas, šta nam fali“, dobacuje Azra iz kuhinje, dok priprema kolač i kafu. Baš ništa, a i zašto bi? „Pa znate kako je to kod nas, komšije, rodbina, niko nama ništa direktno ne kaže, ali mi znamo šta se o tome misli“, kaže Azra. „Ma šta mi je za tim“, dodaje Luka, „ljudima je mržnja popila mozak. Ništa od mržnje ne vide, a kamoli ono šta bi trebali“, kaže Luka.

Die letzte Wassermühle von Bihac

August Vuković je stalna mušterija

A sve ono što bi trebalo da vide stanovnici Bosne zaslepljeni mržnjom, nabrojaće August Vuković, nakon što grlo još jednom podmaže vatrenom, krajiškom šljivovicom. „Pa da smo prije rata ovdje imali 17.00 zaposlenih i to u devet državnih firmi. Polietilenka, Žitoprerada, Štamparija, Željezara, Kombiteks, 4. Novembar, Energoinvest… a da danas imamo samo tri, Pošta, Komrad i Elektroprivreda, i da one samo naplaćuju, a ništa ne proizvode. Al` gotovo je, babo je ruč`o“, kaže August i ljutito odmahuje rukom. „Jašta je nego“, dodaje Luka, „ali mi ćemo ovako kako znamo i umijemo, pa dokle budemo mogli.“ „Dok ne dođe vrijeme da mirišemo ljubičice, ali iz žila“, šali se August i pali novu cigaretu.

Budućnost je neizvesna

A šta kad se omirišu ljubičice ispod zemlje? „Ja nemam djece, cijeli život sam bio momak. Za sada nam mlin dobro dođe. Imam 320 maraka invalidnine, mlin nam pokrije sve ostale troškove. Poslije kako će biti, ne znam ni ja“ priča Luka. Mislilo je, kaže, da i proda celo imanje, pa sa tim novcem pokrene neki biznis i za Azru stvori lakše radno mesto. Ali imanje je poveliko, a ljudi nemaju para. „Vidjećemo kako ćemo, samo da mi se ovo na gospođi stražnjici smiri i zaraste, pa da pregledam malo vodenicu, već sam nekoliko sedmica samo u krevetu i baš sam je poželio“, kaže Luka Orlić, možda jedan od poslednjih bihaćkih vodeničara, svakako vlasnik najboljeg mlina na planeti.