Jesen diktatora Lukašenka | Politika | DW | 11.08.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Jesen diktatora Lukašenka

Izbori su bili farsa, a Lukašenkova pobeda nameštaljka. Diktatorovo vreme je na izmaku, u Belorusiji je došao trenutak za političku prekretnicu, smatra urednik DW-programa za istočnu Evropu Kristijan Tripe.

Diktature žive u laži. U diktaturama se cenzurišu mediji, kontroliše se komunikacija između države i građana, lažiraju se izbori – sistematski i drsko. A kada ta kula od laži počne da se osipa, poljuljaju se temelji čitave konstrukcije autokratske vladavine. Upravo to se dogodilo na izborima u Bjelorusiji.

Aleksandar Lukašaneko je već 26 godina na čelu zemlje koja je, nakon raspada Sovjetskog Saveza, postala mlada nacionalna država. Pitanje koliko će Lukašenko još da vodi tu državu sve jače se nameće, iako se Lukašenko i na ovim izborima hvali pobedom s navodno više od 80 odsto osvojenih glasova.

Nikada niko nije verovao u izborne rezultate tog dugogodišnjeg diktatora – pogotovo ne ljudi u njegovoj sopstvenoj zemlji. Ali sada građanke i građani Belorusije ustaju protiv lažiranja izbora. Hiljade ih izlazi na ulicu.

-pročitajte još: Opozicija ne priznaje pobedu Lukašenka

Gubitak poverenja

Represivni aparat funkcioniše. Belorusija ima jedan od najminucioznijih sistema kontrole i tlačenja građana na svetu. Vrlo je moguće da će Lukašenko uspeti da se održi na vlasti i nakon ove krize neposredno nakon izbora, da će salve pucnjeva, pendreci i cenzura na internetu učiniti svoje, a sve kako bi diktator i dalje ostao u predsedničkoj palači.

Ali zahtevi za promenom vlasti u Belorusiji više neće umuknuti. I u strukturama moći, među naredbodavcima u oružanim snagama, oficiri su shvatili da ovako više ne može dalje. Njihov vrhovni komandant očigledno je izgubio politički njuh i orijentaciju (kontakt s narodom?) Lukašenko je u predizbornoj kampanji, koja se poklopila s vrućom fazom pandemije korona-virusa, postajao sve nervozniji i agresivniji.

I upravo tu je Lukašenko zakazao. Nekadašnji direktor kolhoza, koji se uvek predstavljao kao strog, ali brižni otac nacije, odjednom više nije bio nimalo brižan. Dok su u svim krajevima Evrope ekonomski i javni život stali, dok su se sve susedne zemlje suočile s bolom koji im je prouzrokovao shutdown, a kako bi sprečile nešto još gore, Lukašenko se s mešavinom naivnosti i arogancije oglušio o virus. Društvo, već decenijama naviklo na paternalističku vladavinu, u najkraćem roku je izgubilo strah ili poštovanje (u zavisnosti od toga kako su na njega gledali) prema caru koji ne samo da je odjednom bio go, već je i lično oboleo od Kovida 19.

Između Brisela i Moskve

Trenutno je potpuno nejasno kako će situacija u Belorusiji dalje da se razvija. Ali već sada se mogu izvući pouke. Evropska unija mora ponovo da presloži svoju politiku sankcija prema beloruskom režimu. One moraju da pogode one koji su odgovorni za lažiranje i brutalne napade državnog aparata. Istovremeno, Unija mora i da pruži ruku beloruskom civilnom društvu, ljudima obrazovanim u evropskoj tradiciji i orijentisanim ka Zapadu – i to još odlučnije, još konkretnije i još vidljivije nego do sada. Onaj ko posluje s Kinom, mora da bude u stanju da nešto suvislo smisli i za Belorusiju.

Evropska unija se sve više definiše kao „geopolitički igrač“. Dovoljno je baciti pogled na kartu da bi se videlo koji je sve izazovi očekuju kad je u pitanju Belorusija. Susedna Rusija je sveprisutni, ekonomski nadmoćni džin koji ima jače političke adute. Do sada je Rusija dobro izlazila na kraj s novonastalom državom Belorusijom. Lukašenko je bio ne baš ugodan partner Kremlja – ali partner koji je mogao da se drži pod kontrolom. U iskrivljenoj slici beloruskog ogledala, Rusija i odnosi s njom izgledali su relativno dobro. Ali šta kad Lukašenko više ne bude partner? Ili šta ako na njegovo mesto dođe neko ko će Belorusiju da povede tamo gde ona pripada – ka Evropi?

U Moskvi, u fijokama vojske i tajnih službi, verovatno već postoje scenariji za takav slučaj. Ironija je sudbine da bi Lukašenko u jednoj oceni mogao da bude u pravu: diktator koji je svoj narod decenijama varao i lagao, u predizbornoj kampanji je upozoravao na opasnost od toga da bi zemlju mogla da proguta Rusija i da bi Belorusija mogla da izgubi nezavisnost ako on bude svrgnut s vlasti.

Prevrat iznutra

Beloruski gađani prevladali su strah i apatiju i ustali portiv tlačenja i špijuniranja. Svetlana Tihanovskaja i njeni istomišljenici su, nasuprot očekivanjima, uspeli u nečemu što se do pre nekoliko nedelja činilo nemogućim – ponudili su građansku alternativu Lukašenku i njegovom aparatu moći. I to alternativu sa smeškom. Alternativu koja potiče iz centra beloruskog društva, bez podrške ili uticaja spolja.

I to je jedna od pouka iz Belorusije: politički prevrat se događa iznutra. To pobija sve laži u kojima se tvrdi da su demokratskim revolucijama u postsovjetskom prostoru dirigovali strani tajni agenti. I tu istinu izborne noći u Minsku u Moskvi će sigurno pažljivo da prime k znanju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama