Jednostavni događaji u kafani | Mozaik | DW | 01.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Jednostavni događaji u kafani

Svakodnevno, u isto vreme, sedim u kafani Formula uno u južnim četvrtima Kelna, grada svoje emigracije. Često u društvu zemljakinje i emigrantkinje, umetnice Nine Pops. Pijemo kafu. Razgovaramo, ćutimo.

Kunstwerk Einfache Geschehnisse von Nina Pops EINSCHRÄNKUNG

Prevod na jezik slika: Nina Pops

Piše: Žarko Radaković

Jutro u kafani nedeljom je uglavnom tiho. Retki gosti sede, ili stoje, pojedinačno i ćutke, ispijajući napitke, čitaju jutarnju nedeljnu štapu. Komunikacija je svedena na reči koje prate razmenjivanje novinskih listova. Ništa posebno ne događa se ni ovog jutra. Ako u ambijentu i ima promena, došlo je do njih napolju, izvan kafane. Naime, konačno je, posle dugotrajne zime, granulo sunce i u ovom gradu. A to se osećalo i u kafani. I to mirisom. Jer u kafani se i svetlost opaža čulom mirisa. I vazduh tamo miriše drugačije: Kao da se, umesto u kafani, nalazim u vešernici. I barmenova kecelja, mokra od dugotrajnog pranja sudova, deluje kao oprani čaršaf okačen na žici za sušenje veša. Dakako je kelner tražio u fijoci od stola, umesto kašičica, štipaljke. I jedan gost, danas posebno glatko izbrijan („kao beba“, rekao je za sebe), delovao je samo još kao pomagač svojoj pratilji koja je (iako danas sedeći skrušenije nego ikada) izgledala kao pralja pri prostiranju veša. Kao i svake nedelje, i danas, u kafani čitah dnevne novine. Ali, dok su me listovi tih novina prošle sedmice još podsećali na papirne kese za pakovanje zemički i povrća, izgledaju mi danas uistinu kao sveže oprano donje rublje, nafajtano, i naslagano na gomilu za peglanje. I osećam se spreman da se latim pegle koju ugledah u obličju pepeljare na stolu. Čak sam i rukave košulje podvio do lakata. Pevušio sam uz muziku sa uključenog radija. Ali, baš kao što u ovoj povesti (o jednostavnim događajima u kafani) ništa nije, bar dosada, bilo „normalno“, nisam ni ja mogao danas da budem uobičajeni peglač. Nisam bio dovoljno opušten da se svome poslu (peglanju veša) prepustim predano. Sve vreme sam osluškivao zveckanje čaša u barmenovim šakama. Kao da su danas bile posebno drhtave. Posuđe je iz njih lako ispadalo. I samo zahvaljujući vodi u sudoperi, u koju je svaki put upadalo, nijedanput se nije razbilo. Da sam u tim trenutcima uistinu peglao košulje, majce, gaće i pidžame, najverovatnije bih cupkao u ritmu kotrljanja prazne pivske boce na trotoaru ispred ulaza u kafanu, dospele u vidno polje „ko zna odakle“ i „kako“. Prelistavao sam, dakle, novine, čineći to, s’ vremena na vreme, naglim pokretima ruku i glasno, dakle, više nego opažljivo, te se žena - supruga prosedog muškarca sa naočarima crnog širokog okvira od bakelita („sumnjao“ sam da je bio političar), inače, čestog gosta ove kafane, ali nekoga ko mi se nikada do sada nije obratio, ali me je uvek radoznalo posmatrao – svaki put naglo trgla i „svaki put“ me „naglo“ strogo, rekao bih, čak, „prekorno“, pogledala u oči. Prelistavao sam novine, „bacajući“ listove jedne preko drugih kao delove veša upravo skinutog sa žice za sušenje na gomilu sa koje ću ih ubrzo uzeti i prebaciti na dasku za peglanje. I svaki list novina delovao je izgužvano, ukrućeno, neravno. „Kao da su ga krave žvakale“, pomislio sam. „Kao da se sušio napolju na mrazu.“ Na jednoj stranici novina beše tekst o fudbalskoj utakmici u kojoj je lokalni klub konačno slavio pobedu. Ne samo da je izveštač sa utakamice u svom tekstu bio ciničan, nego je i hartija na mestu teksta bila toliko izgrebana i zgužvana da sam se, čitajući, ili „peglajući“, osećao neprijatno. Na stranici kultlurne rubrike novina (ili majce bez rukava) čitao sam (ili peglao) tekst o knjizi Petera Handkea Kukavice Velike Hoče. I taj je list bio uočljivo izgužvan. Preko Peterovog lica na fotografiji je jedna „falta“ na hartiji (ili tekstilu) odnela u sebe veliki deo osmeha, pojačavajući ionako već postojeće ogorčenje u izrazu lica. Handkeovu knjigu sam tih dana upravo prevodio na svoj manternji jezik. Dakle, čitao sam je. Uživao sam u neposrednom postavljanju autora prema stvarnosti. Gotovo da sam takav pristup pisanju smatrao najubedljivijim. Nije to bilo samo zbog prepoznavanja niza detalja iz stvarnosti koju smo pisac i ja, „njegov“ „prevodilac“, i zajednički iskusili na sada već gotovo dve decenije zajedničkim putovanjima. Peterova knjiga mi je tokom moga „čitanja“ delovala kao potvrda mog sopstvenog umetničkog bića „formiranog“, smatrao sam (ili uobražavao), baš u dokumentarističkom pristupu stvarnosti. Upravo i zato sam sada sa najvećim uzbuđenjem pristupao čitanju, ili peglanju, ovog teksta u današnjim novinama, koji mi se na izgužvanoj hartiji ukazao i kao džepić na sportskim gaćama upravo skinutih sa žice za sušenje rublja, pofajtanih i bačenih preko daske za peglanje. Vrela pegla je kao potaman ležala u šaci, baš kao i naočare za čitanje na nosu. Odlično sam se osećao. Sa radija se upravo čula omiljena melodija (Translivanija, Nicolasa Simiona). Sve cigarete u svim pepeljarama širom kafane behu odavno ugašene. Sedeo sam za svojim stolom zavaljen u stolicu koja je, oduvek neudobna, najedanput bila udobna. (Stajao sam nad daskom za peglanje u položaju diskobolosa neposredno pred izbacivanje oruđa. Meko sam prelazio šakom preko tkanine.) Šarao sam pogledom preko novinskog lista spuštajući se na redove teksta koji su me vraćali Peterovoj knjizi. Na jednom mestu je bila opisana živica u ogradi vinograda iznad mesta Velika Hoča. Gotovo da sam istodobno čuo cvrkut ptica (kosova) u gustišu. Sam Handkeov tekst je na tom mestu bio pisan „najgušćim“ jezikom. Rečenice su bile duge, meandrirajuće, često se i preklapajući, krijući se jedna iza druge, ali i isturajući jedna drugu. Delovale su kao najčešće tkanje tepiha kojim sam čas hodao, čas sam se razdragano valjao preko njega, a najčešće sam na njemu mirno stajao i gledao u daljinu, prateći let ptice, koja je, kao strela, nisko, suknula u pravcu susedne živice i tamo, u njoj, nestala, ali ne za uvek, jer opet se, uskoro, pojavila uzletevši, kao tane, u pravcu rascvetalog drveta (jabuke, bilo je proleće, vreme cvetanja) i tamo, skrivena u krošnji, a, ipak, tako uočljiva, ne samo zbog perja „kao zift“ crne boje, nasuprot pozadini od belih cvetova, obasjanih jakim, čistim, „ispranim“ sunčevim zracima, do divljanja jarkih belih cvetova, nego i zbog sve čujnijeg oglašavanja, „pevanjem“, čas u triolama, čas linearno dugo, pa linearno kratko, dakle, u dužima koje su, ni sam nisam znao kako, najedanput ivičile trougle, ravnokarake, pa nepravilne, pa pravouganone, koji su se, svejedno kakvi i koliki, odmah, kao po naređenju same ptice, koja je zaista u jednom trenutku delovala kao oficir, složili u najsloženije kompozicije geometrijskih slika, šarene, razvučene i uvećane u ogromna zdanja nekog tako tako prirodnog grada u sred tako tako prirodnog predela, da sam se u tom veličanstvenom trenutku čitanja osetio u najvećoj meri i urbano i ruralno: Bivstvovao sam u prirodi grada koji mi se ukazao i kao pradomovina i kao izlaz iz „cevi“ dugotrajnog zatočeništva. I pomislio sam (čitajući, ili peglajući) „to je taj veličanstveni trenutak posla kome smo se svi u svakom trenutku predavali“. Prelazio sam prstima preko teksture tkanine. Šarao sam pogledom preko listova hartije. Mirisao sam slova u tekstu. Osećao sam pod prstima tragove vreline, od pegle, na tekstilu. I ni sam sebi nisam mogao da objasnim kako sam ja to, čitajući novinski izveštaj o Handkeovoj knjizi, najjasnije video pred sobom baš samu knjigu. Ne samo da sam je, čitajući izveštaj o njoj, najpomnije iščitavao, nego sam je i sâm, da li i zato što sam upravo peglao potkošulje, ponovo, ili baš prvi put, pisao. Najedanput je list novina preda mnom ležao (na površini kafanskog stola) kao list indigo-papira, a ja sam, čitajući tekst novinara/kritičara, pogledom, kao oštrom pisaljkom, utiskivao, preko indiga, na neku drugu, moju, hartiju, novi, a opet i taj isti, tekst, sada ne samo Peterov, nego i moj. Ponavljao sam ga, ali i obnavljao, prilagođavao sebi, unosio u njega sebe i kretao se njime kao svojom teritorijom. Dakle, prevodio sam ga na svoj jezik kao oruđe najopipljivijeg delanja, u kome sam prema svemu što mi se našlo na domak šaka osetio najveću prisnost. Baš kako je to predani peglač osetio najveće uzbuđenje dok je prstima prelazio preko neravnina na tkanju kombinezona koji je peglao, ili dok je udisao paru koja se pod vrelinom usijane pegle podizala iz nafajtanog veša, ili dok je osluškivao cvrčanje kapljica vode popale preko vrelog metala na „leđima“ pegle, ili dok je u naborima na tkanini peglane majice video reljef zemlje, u tolikoj meri dobro poznate da je i u jednom trenutku osetio mirise kuhinja u njenim gradovima, ali, pre svega, miris sena u otkosima na jednoj livadi iznad sela.