„Ja sam videla šta se događa!“ | Politika | DW | 01.04.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

„Ja sam videla šta se događa!“

Najpoznatija beogradska aktivistkinja, osnivačica i dugogodišnja izvršna direktorka Fonda za Humanitarno pravo u Beogradu, Nataša Kandić, govori o NATO intervenciji 1999 i onome što je tada doživela na Kosovu i u Srbiji.

„Prve noći NATO bombardovanja, znači to je već 25. mart, negde između dva i pola tri, zazvonio je kod mene telefon“ - seća se Nataša Kandić. „Bila je to Nekibe Keljmendi. Rekla mi je da je policija upala u njenu kuću, da su odveli njenog muža Bajrama, poznatog prištinskog advokata i aktivistu, i njihova dva sina. I da ne zna šta da radi. I ja joj kažem – dobro je da rade telefoni. Zovi Državnu bezbednost ujutru, idi u policiju...To nikada neću moći da zaboravim. Dan kasnije su ih našli mrtve pored jedne benzinske pumpe na izlazu iz Prištine. Ni danas se ne zna ko je ubio Bajrama Keljmendija i njegove sinove. Navodno je policija podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatih počinilaca. Sve je to bilo samo maskiranje zločina, nije tu bilo ni istrage, niti uviđaja, bilo čega. Nekibe Keljmendi je umrla 2011, a da nije saznala istinu o tome što se dogodilo. Ostala je njena ćerka koja i dan danas traga za istinom, tragamo i mi iz Fonda za Humanitarno pravo, ali bez uspeha.“

Nataša Kandić je bila među petoro ili šestoro ljudi u Srbiji koji su odobravali NATO intervenciju u proleće 1999. godine i to i javno rekli. Ona je kasnije podržavala samostalnost Kosova, tako da je u februaru 2008. godine bila jedini gost iz Srbije koji je zvanično bio pozvan da prisustvuje svečanom proglašenju nezavisnosti Kosova u skupštini u Prištini.

Osnivanje Fonda za humanitarno pravo

„Fond za humanitarno pravo u Beogradu je osnovan 1992. godine,“ – kaže Kandić – „da bismo dokumentovali ratne zločine i kršenje ljudskih prava na područjima u Srbiji na kojima su živele etničke manjine, Albanci na Kosovu i Muslimani u Sandžaku."

Nataša Kandić je početkom sedamdesetih diplomirala u Beogradu na filozofskom fakultetu, na odseku za sociologiju. U socijalističkoj Jugoslaviji (SFRJ) je radila u Savezu Sindikata, a onda je početkom devedesetih godina sa grupom intelektualaca iz Beograda objavila knjigu „Kosovski čvor“, u kojoj je oštro kritikovana srpska politika na Kosovu i represije koje su u tadašnjoj pokrajini eskalirale posle dolaska Slobodana Miloševića na vlast i njegovog ukidanja Kosovske autonomije.

Posle objavljivanja te knjige, Kandić je prestala da radi u Savezu Sindikata, počela da se bavi istraživanjem javnog mnjenja a krajem 1992. godine osnovala je nevladinu organizaciju Fond za humanitarno pravo. Tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo su prikupljali dokumetaciju o ratnim zločinima – ta je dokumentacija kasnije bila jedan od glavnih izvora u procesima koje je vodio Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju.

Kosovo - od 1996.

„Mi smo otvorili prvu kancelariju u Prištini 1996. godine.“ – kaže Kandić. „U njoj su radili istraživači Albanci i Srbi. Njihov zadatak je bio da u razgovoru sa svedocima prikupljaju podatke koji će nam zapravo pokazati šta se tamo događa. Tokom 1997. godine mi smo imali velika istraživanja koja su pokazala da veliki broj ljudi, običnih ljudi, biva pozivan na takozvane informativne razgovore u policiju, da su ta saslušavanja i ispitivanja uvek propraćena pretnjama svima koji su se zalagali za nezavisno Kosovo. Njima je svima govoreno da je to terorizam. Znači potpuno su gušena prava ljudi da misle i da se nenasilno zalažu za svoje političke ideje.“

Tokom ratova u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, Kosovo je bilo potpuno zaboravljeno – i u javnosti nekadašnjih jugoslovenskih republika, ali u i svetskoj javnosti. Pacifistički pokret kosovskih Albanaca na čijem čelu su bili Ibrahim Rugova i Fehmi Agani je gotovo čitavu deceniju strpljivo pružao miran otpor teroru Miloševićeve policije i organizovao političke izbore, škole i zdravstvenu zaštitu potpuno nezavisnu od institucija u Srbiji.

Na Kosovu je godinama funkcionisao paralelni sistem koji su građanke i građani sami organizovali i finansirali. 1997. godine je na scenu stupila UČK, Oslobodilačka Armija Kosova, i situacija se radikalno promenila. 1998. godine počinje oružani sukob, rat između UČK i srpske vojske i policije. Međunarodna zajednica, koja je godinama ignorisala Rugovin mirovni pokret, pokušava sada da zaustavi rat i organizuje krajem 1998. i početkom 1999. pregovore u Francuskoj, u zamku Rambuje, u kojima bi kosovsko-albanska i srpska strana trebalo da se dogovore oko rešenja krize.

Početak bombardovanja

Ovi pregovori se završavaju neuspehom i posle toga se Atlantski vojni savez odlučuje da bombarduje Srbiju i Crnu Goru, koje su tada ujedinjene u državi koja se još uvek zove Jugoslavija. Vojna intervencija NATO, pod imenom „Operation Allied Force“ (Operacija združena snaga), počela je 24. marta, bez mandata UN.

„Ja sam trećeg dana krenula za Kosovo. Znala sam da istraživači Srbi ne dolaze u kancelariju u Prištini, ali nisam znala šta je sa Albancima. Bio je problem kako da stignem na Kosovo, nije bilo prevoza. Onda sam jednostavno na ulici zaustavila taksi i pitala taksistu da li hoće da me odveze do Bujanovca i koliko to košta. On je razmislio i rekao je – dobro, hoću, samo moram da nađem benzin. Zaista, kako je počeo rat nije više bilo benzina. On je našao neku malu količinu i mi smo nekako stigli do Bujanovca. Naravno, nisam znala kako ću od Bujanovca do Prištine. Onda sam ga pitala da li hoće da me odveze dalje do Prištine. On se prepao, ali sam mu ja rekla da ne treba da se plaši, tamo je samo srpska vojska, grad je pod kontrolom vojske, nema opasnosti za Srbe. On je onda pristao i tako sam stigla do Prištine. Naravno, naša kancelarija je bila obijena, svi kompjuteri odneti. Našla sam naše istraživače u njihovim kućama, svi su bili jako uplašeni, nisu znali šta da rade. Ja sam onda predložila da pokušamo da odemo zajedno do Makedonije, ali to se pokazalo kao loš plan, nije nam to uspelo.

U Prištini je bio užas, na ulici više nije uopšte bilo Albanaca. Kada sam otišla da potražim saradnicu koja je živela dalje od centra videla sam masu ljudi ispred njene zgrade. Policija ih je isterivala i upućivala da idu na železničku stanicu i onda za Albaniju. Posle četiri dana u Prištini, sa četvoro Albanaca, ja i taksista s kojim sam došla iz Beograda, krenuli smo za Beograd. Bio je to srećom dobar, pristojan čovek – video je šta vojska radi sa Albancima i kako ih teraju. On je samo gledao i ćutao, ali je bilo jasno da hoće da pomogne. Ja mu kažem - Je li u redu sada da povedemo ovo četvoro Albanaca za Beograd, da pokušamo da prođemo te sve punktove policijske kontrole? - a on kaže - Hajde da pokušamo. Tako smo prošli jednu kontrolu bez problema, a na drugoj nas zaustave. Ja nisam ni reč rekla, a taksista vikne policajcu koji je prilazio - Ej, brate, jel znaš gde mogu da nađem benzina, idemo za Beograd, a nemam benzina! I ovaj policajac počne da mu objašnjava kako da nađe benzin i tako mi prođemo.“

Rat se neplanirano odužio

Stratezi NATO pakta su računali sa brzom pobedom. Srpska vojska i policija nisu pružali nikakav veći otpor bombardovanju NATO aviona – to je i tehnički bilo gotovo sasvim nemoguće – ali su se uspešno sakrivali i izbegavali gubitke. Tako je rat počeo da se odužuje i patnje civilnog stanovništva na Kosovu su bile sve veće.

„Ja sam svakih deset dana odlazila na Kosovo.“ – seća se dalje Nataša Kandić. „Uvek sa tim istim taksistom. On se navikao da tamo ide, upoznao je ljude, išao sa mnom kada sam tražila albanske prijatelje, da vidim da li su živi. Bila sam u Prištini, u stanu kod nekih prijatelja, kada je stigla vest da je negde kod Kosova polja zaustavljen autobus u kome je bio Fehmi Agani sa ženom i sinom. Javili su da je on odveden. I već sutradan smo dobili vest da je nađeno njegovo telo, da je ubijen. On je ubijen kada je Milošević dopustio Rugovi da napusti Kosovo. Onda je Fehmi Agani smatrao da i on treba da izađe, da se pridruži Rugovi. Sva snaga Rugovina je bila u pameti Fehmija Aganija. Njegova smrt je nenadoknadiva šteta za ceo region, posebno za Albance. Da je on ostao živ, pozitivan razvoj bi išao brže i bolje i sve bi bilo bolje i drugačije."

Posle rata - Kosovska Knjiga Pamćenja

2015. godine, šest godina posle rata, Fond za Humanitarno pravo u Beogradu objavio je prvi tom Kosovske Knjige Pamćenja, što je naziv za projekat kome je bio cilj da utvrdi tačan broj žrtava rata na Kosovu. Koordinatorka ovoga projekta je Nataša Kandić.Ukupni broj poginulih i nestalih između 1. januara 1998. i 31. decembra 2000. je 13.535. Od toga su 10.812 Albanci, 2.197 Srbi, a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i pripadnici drugih nacija čine 526 žrtava.

Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosovo objavili su 2014. godine poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja. Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 Romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Ukupno je stradalo 274 pripadnika Vojske i policije Jugoslavije i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Sa prikupljanjem ovih podataka su Nataša Kandić i njeni saradnici počeli još dok je rat trajao.
„Mislim da bi skoro svako reagovao kao što sam ja. Kada se vide te kolone izbeglica, taj užas, taj strah. Jednoga dana sam kupovala hleb u prodavnici u Prištini i bila je jedna Albanka u redu. Onda su dve Srpkinje počele da viču na nju, nisu joj dale da kupi hleb. Ja sam počela da vičem. To su stvari koje se ne mogu zaboraviti. U takvim situacijama sve postaje svejedno – lična sigurnost, to nije više značajno.

Ta moja putovanja na Kosovo su bila strašna jer sam videla izbliza. Albanci na početku zatvoreni po kućama i stanovima, nisu smeli da izlaze. Zatim sam viđala kolone izbeglica, ljude sa kesama u rukama koji idu, izgubljeni i dezorjentisani. Kada ih pitam kuda su se uputili, oni odgovaraju da im je naređeno da idu u Albaniju. Ja vidim da ljudi odlaze, a nema nikoga ko može da im pomogne, nema ni jedne međunarodne organizacije.

Onda se vratim u Beogradi i vidim ljude kako sede po kafićima i gledaju u nebo i pričaju o tome kako je to strašna nepravda da se Srbija bombarduje. Nikada me niko od njih nije pitao šta se događa na Kosovu, kako je tamo! Jako me je naljutilo jedno pismo grupe intelektualaca koje je organizovao Open Society u kome se od međunarodne zajednice tražilo da se zaustavi bombardovanje Srbije. Ljutila me je ta fokusiranost na sebe, bez ikakvog interesovanja za to što se dešava drugima, bez interesovanja za to da se zaustave ta vojska i ta policija i da prestanu da ubijaju, da pale i da uništavaju sve na Kosovu."

Nacionalna „istina"

Posle intenzivnih diplomatskih aktivnosti pregovaračke trojke kojom je rukovodio finski predsednik Marti Antisari i u kojoj su još bili američki i ruski predstavnici Strob Talbot i Viktor Černomirdin početkom juna 1999, Slobodan Milošević je pristao na uslove koje je NATO postavio za okončanje vojne intervencije. Odlučujuće je bilo iznenađujuće pristajanje ruske strane na Ahtisaarijev plan. 9. juna su se na pregovorima u Kumanovu predstavnici NATO pakta i predstavnici Jugoslavije dogovorili o uslovima za povlačenje srpskih snaga sa Kosova i stacioniranje mirovne misije KFOR kojom je rukovodio NATO, sa mandatom UN. Rat je time bio završen. Veliki deo Srba koji su do tada živeli na Kosovu je napustio svoje domove u strahu od osvete. Oni koji su ostali bili su izloženi pritiscima i bili su žrtve zločina koji su se povremeno dešavali još čitavu godinu dana. I o ovim zločinima je Fond za Humanitarno pravo sakupljao podatke.

„Mi danas vidimo kako se u Srbiji formira jedan službeni narativ, nacionalna „istina", da je formirana komisija koja ispituje posledice NATO bombardovanja, da se pokušava da se nametne narativ da je Srbija bila žrtva. Iznose se brojke koje nemaju veze sa činjenicama, a potpuno je potisnuto koliko je ljudi ubijeno i to krivicom i odgovornošću srpskih snaga“ – kaže Nataša Kandić. „Zaboravlja se zašto je i otkuda je došla ta NATO intervencija. Šta je njoj prethodilo i kakva je u tome bila uloga Srbije. NATO intervencija je bila drastična mera, ali jedini način da se srpska vojska i policija zaustave."

Nataša Kandić je dobitnica mnogobrojnih međunarodnih nagrada za svoj angažman. Između ostalog, 2003. godine je bila na listi 36 evropskih heroja na listi časopisa „Time“, 2005. godine je proglašena za počasnu građanku Sarajeva i ličnost godine u BiH po časopisu „Slobodna Bosna“, 2013. godine je dobila nagradu Hrant Dink iz Turske, a 2018 godine su je USA kongresmeni, republikanac Rodžer Viker i demokrata Eliot Engel, predložili za Nobelovu nagradu za mir.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama