Ja hoću život, bolji život | Mozaik | DW | 10.02.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ja hoću život, bolji život

Mnogi filmovi na ovogodišnjem Berlinalu bave se egzistencijalnim krizama, migracijama, tamnim stranam globalizacije ili recimo odrastanjem jednog dečaka izbeglog iz Bosne i Hercegovine na jednom neobičnom mestu u Danskoj

Crveni tepih, kamere i blicevi foto-aparata. U hotelu Hajat sede doterani ljudi i vode ozbiljne razgovore. To je lep i bogat svet blistavog Berlinala. Ali, u tamnim bioskopskim salama u blizini Potsdamer placa može se videti se jedna sasvim druga realnost – priče o onima koji nisu deo uspešnog, globalizovanog sveta, onima koji se s teškom mukom bore za opstanak, poštovanje i dostojanstvo.

Duhovi prošlosti

Cisko je jedan od protagonista igranog filma „Out of my Hand“, Takešija Fukunaga, koji se prikazuje u revijalnom programu „Panorama“. Cisko radi kao rob na plantaži kaučuka u Liberiji. Uslovi rada su užasavajući, a ni kratak štrajk nije doneo ništa dobro. Cisko je otac porodice i nada se da će bolji život pronaći u Americi. Njegov rođak koji živi u liberijanskoj zajednici u Njujorku poziva Ciska kod sebe i nalazi mu posao. On počinje da radi kao taksista. Ali, ono što počinje kao nada, završava kao tragedija. Jer, Ciska sustiže prošlost – sreće se sa Jakobom koga poznaje od ranije. Bili su zajedno kao deca-vojnici. „Neki duhovi te prate“, kaže Cisko, „ma gde bio.“

„Out of my Hand“ (fotografija gore) je prva liberijsko-američka koprodukcija ikada. A ujedno i prvi film japanskog reditelja Takešija Fukunage, koji živi i stvara u Njujorku, sniman s LIberijcima. Reč je , dakle, o međunarodnom projektu koji nije imao veliki budžet i koji priča jednu sasvim malu priču. Ali, kako kaže Kristof Terhehte, urednik „Foruma mladog filma“ na Berlinalu, male priče često su mnogo snažnije nego one u kojima se pokušava da se objedini sve. Njih često pričaju reditelji koji imaju na raspolaganju malo novca i koji sebe ne vide kao zanatlije, već kao umetnike. „Panorama“ i „Forum mladog filma“ predstavljaju ove godine mnoge ubedljive primere, a među njima i film jednog reditelja poreklom iz Bosne i Hercegovine.

Berlinale 2015 Hotline EINSCHRÄNKUNG

Scena iz filma „Hotlajn“

Neustrašivi borci

U jednoj maloj kancelariji u Tel Avivu danonoćno radi nekoliko žena. „Hotlajn“ za izbeglice i imigrante je u stvari mala nevladina organizacija koja ljudima bez odgovarajućih dokumenata, mahom Afrikancima, objašnjava njihova prava, pomaže im i bori se za njih. Već godinama preko Sinaja dolazi reka ljudi kojima je sve dobro u poređenju sa onim odakle dolaze. Ali, svaki ilegalan prelazak granice tretira se kao krivično delo i za njega može da se dobije godina dana zatvora. Zatvori u blizini granice s Egiptom stalno se proširuju. Takvom zakonu protivi se organizacija „Hotlajn“. Rediteljka Silvina Landsman bila je sa njima na različitim lokacijama: u zatvorima, kod državnih službenika, u sudovima... Uvek s kamerom u ruci, u nesebičnoj borbi s vetrenjačama: protiv besnih ljudi koji napadaju aktiviste, ponekad čak i fizički: mržnja prema strancima, izbeglice su crnci, oni nisu Jevreji…

Vladimir je imao sreće. Njemu se dopada novi dom. Ogroman brod u srcu Kopenhagena. Danski Crveni krst je ovaj brod preuredio u prihvatilište za oko 1.000 izbeglica koji su pobegli iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine, jer su svi drugi kapaciteti u zemlji bili popunjeni. Bilo je to 1992. kada je Vladimir imao 12 godina. Sa starijim bratom i majkom izbegao je iz Sarajeva. Njegova porodica podnela je zahtev za azil i trebalo je da u Danskoj započne novi život. Ali, u „Flotelu Evropa“, kako se zvalo to plutajuće sklonište, boravak se otegao na dve godine.

Novi život

Berlinale 2015 Flotel Europa EINSCHRÄNKUNG

„Flotel Evropa“

Kako bi ocu, baki i dedi dokazao da im ide dobro i da u stvari dobro žive, redovno bi slao video-poruke u nekadašnju domovinu – kao uostalom i mnoge druge izbeglice. Nevoljno se predstavljajući kao fini momak, u tim porukama bi govorio: „u školi nam je dobro, u bosanskoj, ali uskoro bi trebalo da krenem i u dansku školu, imam prijatelje, igramo fudbal... i tako svaki dan...“

Dvadeset godina kasnije, Vladimir Tomić od bezbroj VHS kaseta pravi izuzetno umetničko delo – takozvani „Found-Footage-Film“ – kojem nije bio cilj samo da dokumentuje stradanje izbeglica, već i da arhivskim snimcima, uz ironičnu distancu, ispriča priču o odrastanju i to što više moguće autobiografsku.

Priča o Vladimiru, smrtno zaljubljenom u nedodirljivu Melisu, koji beži preko palube broda, ženi na recepciji povredi noge i sa kul ortacima pije svoje prvo pivo. Da li je to dokumentarac? U svakom slučaju je uzbudljiv i jedinstven. To je film koji vas ne ostavlja ravnodušnim i koji oslobađa izbeglice iz večite uloge žrtve i sa samopouzdanjem ih ispraća u život. A Vladimir Tomić? On i dalje živi u Kopenhagenu. Postao je uspešan reditelj u gostima na Berlinalu. U mračnom bioskopu i u centru pažnje.