Iznemoglo srpstvo rumunskog Podunavlja | Mozaik | DW | 24.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Iznemoglo srpstvo rumunskog Podunavlja

Pomislim da naslov „Srbija na istoku“ Svetozara Markovića nigde nije tako čudan kao u rumunskom Podunavlju, ispod manastira Bazjaš, gde zadivljen gledam kako rumeno sunce tone za horizont na zapadnoj, srpskoj obali.

Stara Moldova

Stara Moldova

Nedelja, popodne. Vreli dah avgusta na asfaltu. Na ulicama nigde nikoga. Skoro nikoga. Idem za zvukom koji se pretvara u ritam nesumnjivo balkanskog porekla, a potom izbijam na pusti trg u čijem dnu, u senci dugačke, prizemne, plavo okrečene kuće, za stočićima pod suncobranom sede tri nepomična čoveka.

Jedan je go do pojasa i obrijane glave, drugi u beloj majici na tregere, a treći u izbledelom dresu nepoznatog niželigaškog kluba.

Iz zvučnika dopire pesma koju ne prepoznajem odmah, pošto nisam u stanju da je odmah povežem sa ovim mestom:

Ja bez tebe ne mogu da živim
hej ljubavi nikad preboljena
ja se više ničemu ne divim
zato pijem za ona vremena

Halid, sevnu mi kroz glavu. Kao u znak potvrde mog skromnog, ali ovaj put preciznog poznavanja narodnjačkog žanra, za ovom pesmom krenu i druga u kojoj Halid Bešlić žudi i za hladnom vodom sa Romanije i za vrelim usnama svoje dragane.

Morao sam sebi da kažem da nisam negde na svadbi u Srbiji ili usred Bosne. Ja sam u Staroj Moldavi, na Dunavu, sa rumunske strane.

Neke stvari se ne menjaju stotinama godina. Crnjanski je ostavio zapis o vlaškim i srpskim selima oko Temišvara u kojima se moglo „pod rascvetanom jabukom, na drvenoj klupi, uz plamen jedne sveće, piti kiselo vino i pevati, uz tamburu, o bolnom Kara-Mustafi“.

To je to.

„Iznemoglo srpstvo“

Otkud ja ovde, duga je priča. Samo da kažem da sam nekoliko dana obilazio mesta naseljena Srbima, od Temišvara pa do Stare Moldave, da sam bio u srpskim manastirima iz 13. veka koji imaju lekovite izvore i za koje legenda kaže da ih je osnovao Sveti Sava.

I eto me sada ovde u Staroj Moldavi. Moji saputnici spavaju pritisnuti vrućinom u polumraku pansiona. I ovo selo drema. A ja izlazim u vrelo popodne da upoznam mesto, jer slutim da ću retko imati priliku da dođem ovako daleko od glavnih putnih pravaca.

Samo što sam naučio da je Halid i za rumunske Srbe neka vrsta folk-ikone, a već izbijam jednom sporednom seoskom ulicom na Dunav. Dva reda prizemnih kuća koja se završavaju debelom rekom. Na obali dva privezana čamca. Granica.

Tamo preko je Srbija. Ta granica je mogla da bude i na drugom mestu da je 1919. drukčije odlučeno. Tada su se rumunski i srpski kralj zadovoljili činjenicom da je s ove i s one strane Dunava ostalo po 60.000 Rumuna i Srba, da budu manjinski začin u novoosnovanim državama.

Istoričari su zabeležili da je Stara Moldava 1910. imala skoro 2.000 Srba, da su oni činili 90 odsto populacije. Čaušeskuov socijalizam je ponekad bio nervozan, pa je umeo da protera pripadnike manjina u Baragansku stepu, gušene su verske i nacionalne slobode. Diktator je stvorio stabilnu rumunsku većinu. U selu je već 2002. bilo 80 odsto Rumuna.  

Trudim se da ovo što vidim ne gledam tuđim očima, makar to bio pronicljivi pogled Miloša Crnjanskog: „Sve je to staro iznemoglo srpstvo mirisalo na tamjan.“

Ali iznemoglost je možda prava reč. Politička i građanska prava srpske zajednice su u današnjoj Rumuniji zagarantovana. Ipak, ona se nezaustavljivo osipa. Problem doduše imaju i većinski Rumuni. Prema  podacima statističke platforme CountryMeters ove godine se u zemlji dnevno rađa 489 beba, a umire 671 osoba. Za manjinu koja predstavlja ispod 0,1 odsto stanovništva Rumunije može se reći da kopni.

Emilijan Josimović

Prolazim kraj seoske crkve na čijem zvoniku piše „1856“. A na dve table na kapiji na srpskom i rumunskom jeziku spominje se svakako najpoznatiji čovek rođen ovde: Emilijan Josimović.

Emilijan, sin oficira, rođen je 1823. u Staroj Moldavi kao delu austrougarske Banatske vojne krajine. Sa 22 godine dobija bečku diplomu filozofije i tehnike, a sa 24 godine odlazi u Beograd, u kojem postaje član Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva, Srpskog poljoprivrednog društva i ko zna čega još.

Taj čovek sa svoje 44 godine urbanističkim planom poznatim kao „Objasnenije“ preko orijentalne čaršije kao na palimpsestu ispisuje evropskim urbanističkim rukopisom ono što mi danas možemo da vidimo – osnovne pravce i parkove u centru Beograda.

„Sa jako potkresanim kril’ma pak može se najdalje samo lepršati, ali nikako visoko poleteti“, zapisao je 1867, želeći da kaže da su mu tadašnja ograničenja i zatečeno stanje onemogućili da od Beograda stvori to što bi grad zaista mogao da bude.  

Knez Mihailo, koji je pre dolaska na srpski presto 17 godina živeo uglavnom u Beču i proputovao Evropu, bio je zadovoljan planom. Ovaj savez nalogodavca i urbaniste je vidljiv sve do danas. Na početku Knez Mihailove je urezano ime Emilijana Joksimovića, dečaka koji je dvadesetih godina 19. veka Dunav gledao sa ovog istog mesta, iz Stare Moldave.

Put do groblja

Produžavam dalje ulicama koje paralelno prate tok Dunava. Nesnosna žega. Kuće su niske i dugačke, kablovi sa betonskih bandera idu na sve strane. Neke od kuća čuvaju beli lavići. I smisao za kič prekogranično povezuje ljude istog korena.

Skrećem u Strada lagodarei. Nekoliko porodica u ritualu opraštanja od starih roditelja. Vikend je gotov. Sinovi sa snajama, kćerke sa zetovima i unučad idu nazad u grad. Polako se na klupe u hladu usuđuju stariji žitelji, kojima je dosta popodnevne dremke. Ponekom ko mi hvata pogled kažem dobar dan i dobijam iste dve reči na poklon.

Sa desne strane se pomalja seosko groblje. Ovde ću pronaći nemu hroniku mesta. Ulazim kroz kapiju i vidim da je groblje prostrano. Neke kapele su predimenzionirane, verovatno su svedočanstva davnih vremena kada se trgovinom na Dunavu mogao steći imetak i za razmetljivu grobnu kuću.

Jedna je starica u crnini u razgovoru sa nekim svojim koji leži tu, i ne odgovara joj. Ili ja samo ne čujem.

Čitam imena. Nikolići. Jovanovići. Običan srpski svet kao i sa one strane reke. Zainteresuje me nadgrobnik sa slikom oca i kćerkice. Apostolović Šandor je poginuo u ratu 1944. „Poživeo 24 godine.“ Ratovi odnose mlade ljude i ostavljaju za sobom siročad, kao što je Šandorova kći Zorka, da od oca upamte samo fotografiju. Nju posle postave na nadgrobni kamen. Pre nego što i sami umru.

Život Stane Simić

Zamislio sam se nad Apostolovićima pa nisam ni primetio da se među nadgrobnicima približava starica u crnini. Ne ona koju sam video na ulazu, nego druga, sa ružama u ruci. Razmenim i sa njom „dobar dan“. Pitam mogu li iz groblja da izađem prečicom, da se ne bih vraćao celi krug. I tako, reč po reč, ostadoh sa njom u razgovoru.

Stana Simić ima 88 godina. I došla je da obiđe sina Stevu koji je prošle godine umro u svojoj 62. godini. Radio je prvo na brodu, plovio je sve do Severina i dalje. Potom u staromoldavskoj luci. Stana govori čistim jezikom. Jedino kada dođe do zvaničnih oznaka u rečnik se potkrade poneka rumunska reč. „Port“ umesto luka.

Stana Simić

Stana Simić

Sin nije dočekao penziju kojoj se radovao.

Ostala su deca i unuci. Stana Simić ima četiri praunuka. Jedan je mnogo pobožan i pametan. Drugi su drukčiji.

Stana kao refren ponavlja – veliki teret, veliki teret kad ukopaš dete.

Ne razume zašto joj Bog to radi. A njen pametni praunuk joj kaže da joj je Tvorac podario dug život jer je ona celi život služila drugima ne misleći na sebe.

Stevo je, kaže Stana, prikupljao stare knjige, predmete od istorijskog značaja. Neko ga je prijavio, pa su došli iz policije i pokupili sve što su našli. Od tada se vedar čovek zatvorio u sebe.

Slušajući Stanu ulazim u celo jedno stoleće, u živote i smrti ovdašnjih podunavskih Srba u Rumuniji, koje je hir istorije doveo na početak Banatske klisure, kako se Đerdapska klisura ovde zove. I počinjem da razumem kako su i ovde dolazile i odlazile carevine i države, a ovdašnji ljudi nisu imali kud, jedino su tu bili svoji na svome. Sa slovenskim jezikom u moru romanskog, ali i sa mađarskim i nemačkim glasovima u tom banatskom horu.

I bude mi žao

Opraštam se od Stane, ona kaže, hajde da vas ispratim, kao da me prati iz kuće. Mahnem joj pre nego zamaknem za kapelu iza koje je kapija i onda je izgubim iz vida. Pecne me misao da je verovatno nikada više neću videti.

I bude mi žao tog osipanja, tog tihog curenja života iz ovih mesta. Te zavičajne oronulosti. Pa se onda nađem u obavezi da ne pišem samo o manastirima, znamenitostima, svim tim slavnim ljudima.

Zapis o Stani Simić koja evo 88 godina živi na istočnoj obali Dunava u selu Stara Moldava, te sada tuguje za mrtvim sinom, taj zapis je jednako važan kao priče ispod Etne, iz norveškog fjorda, iz velikih gradova ili sa dalekog Sredozemlja. Jer je i život ovih ljudi jednako važan kao i životi pesnika i državnika.

Na neki način za Staru Moldavu važi to što je Miloš Crnjanski 1925. zapisao o svom Temišvaru: „Među varošima, koje smo izgubili svakako za uvek, ima nekoliko punih melanholije, koje su ostale sasvim blizu našoj granici, pa ćemo se češće setiti, dok vreme ne učini svoje da ih zaboravimo.“

Svakako, Srbi se još okupljaju o crkvenim praznicima kod manastira i bogomolja, iz kafana trešti narodna muzika, miriše roštilj. Srbi imaju svoj savez koji ima sopstveni centar u Temišvaru i izdaje knjige. Imaju svoje crkve i manastire koji se obnavljaju.

Dunav više nije Limes. Granica je mnogo mekša nego u doba Čaušeskua kada su Rumuni bežali na Zapad koji je počinjao tu, kod Velike Plane, Bele Crkve. Ovde je Srbija zaista na zapadu, mada je Zapad Srbiju zaobišao i preko članstva u Evropskoj uniji naselio se u istočni komšiluk, u Rumuniju i Bugarsku.

Naslov knjige Svetozara Markovića „Srbija na istoku“ nigde nije tako upitan kao u pograničnim predelima Rumunije uz Srbiju, kao u Staroj Moldavi ili na Dunavu kod manastira Bazjaš, gde sam zadivljen gledao kako užarena sunčeva lopta tone na zapadnoj, srpskoj strani, u vodu i banatsku ravnicu.

Samo što smo prešli granicu i kod Kaluđerova ušli u Srbiju, svet koji sam upravo napustio počeo je da mi izmiče, da se udaljava, kao da se ne radi o prostornoj već o vremenskoj distanci. Kada smo usred noći svratili u kafanu „Srbija“ kod Bobana, već sam imao utisak da sam mesto u kojem sam maločas bio zapravo – sanjao.

Zato i pišem o Staroj Moldavi. Pisanje je lek protiv zaborava.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android