Između depresije i nade | Politika | DW | 25.04.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Između depresije i nade

Godinu dana nakon katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Nepal i dalje se ne može govoriti o normalnom životu u najviše pogođenom regionu. Obnova teče sporo, a ljudima se čini da su ostavljeni na cedilu.

Izgubili smo sve naše snove“, tužno kaže Punja Gajurel. Kancelarija direktora škole u nepalskom selu Mailčaur je na drugom spratu zgrade kojoj je vlada, nakon zemljotresa 25. aprila 2015. godine jačine 7,9 stepeni po Rihterovoj skali, zabranila pristup. „Negde smo morali da nastavimo da radimo. Ovo je jedina prostorija koja nam je preostala“, kaže Gajurel. Prostorija se nalazi iznad zidova oštećenih zemljotresom koji su se zbog tereta savili kao da su od gume. Čini se kao da će u svakom trenutku da se sruše.

Provizorne učionice

Nastava se više ne održava u zgradi čiju je izgradnju finansirala nemačka humanitarna organizacija „Nepalhilfe Beilngries“ i koja je svečano otvorena 2013. godine. Zgrada sada mora da se ruši. Blizu 400 učenika u tom selu već godinu dana nastavu pohađa u provizornim učionicama sa zidovima od bambusa i pokrivenim limenim krovom. U takvim učionicama nastavu pohađaju skoro svi učenici u regionu Sindhupalčoku, u kojem je „Nepalhilfe Beilngries“ u poslednje dve decenije izgradila 20 škola.

U tom regionu, sedamdesetak kilometara istočno od glavnog grada Nelapa, Katmandua, zemljotres je ostavio teške posledice. Više od 3.500, od ukupno 9.000 poginulih u zemljotresu, zabeleženo je u Sindhupalčoku. U selima koja se nalaze u brdskim predelima se rušilo 80 do 90 odsto kuća.

Zarazne bolesti

Većina ljudi u Sindhupalčoku i dalje živi u improvizovanim kolibama. „Zarazne bolesti praćene povraćanjem ili prolivom se šire jer se u prihvatnim centrima na veoma malom prostoru nalazi veliki broj ljudi“, kaže Sabina Paračuli. Ta 25-godišnja lekarka radi u bolnici u Čautaru, u stvari u bolnici stacioniranoj pod jednim velikim šatorom. Bolnička zgrada je u zemljotresu toliko oštećena da se bez opsežne popravke ne može koristiti.

Letargična vlada

Stanovništvo u Sindhupalčoku umorno je od čekanja pomoći iz Katmandua. Dvanaest meseci je prošlo otkako se dogodio razorni zemljotres, ali se u regionu skoro ništa nije obnovilo. Glavne ulice u Čautaraiju izgledaju kao da se zemljotres dogodio nedavno. O nekoj većoj obnovi nema ni reči. Stanovništvo se žali na letargičnu vladu. „U stvari, trebalo je da nam pomognu što je pre moguće“, kaže Paračuli, „ali vlada se samo bavi politikom, umesto da pomogne tamo gde je potrebno“. Zbog toga pomoć stiže veoma sporo i napretka skoro da nema. „Više se ne uzdamo u vladu. Jednostavno pokušavamo da sami uradimo najviše što možemo“.

Situacija se u toku zime pogoršala, a sve kao posledica blokade granice sa Indijom, koju je sprovela etnička grupa Madhesi protestvujući tako zbog novog ustava u zemlji. Uvoz iz susedne zemlje je opao, litar benzina odjednom je koštao 500 rupija, odnosno oko pet evra. Ne nedostaje samo gorivo, već i lekovi, životne namirnice i građevinski materijal. Pomoć za područja pogođena zemljotresom je posrnula.

Mnogo psihičkih bolesnika

Blokada je u međuvremenu okončana, ali se situacija još nije poboljšala. Sabina Paračuli i njene kolege u bolnici imaju pune ruke posla. „Još uvek imamo velikih medicinskih problema“, kaže mlada lekarka, „oni, koji su tada povređeni, još uvek se nisu u potpunosti oporavili – imaju problema pre svega sa udovima. Oni su tada operisani i još uvek nisu u stanju da vode normalan život. Često su to bili jedini koji su se brinuli za prihode u porodici, a sada ništa ne zarađuju. Rodbina sada mora da se stara o njima“. Mnogi u Sindhupalčoku pate od posttraumatskog poremećaja“, kaže Paračuli. Neki su veoma depresivni jer su u zemljotresu izgubili rodbinu, kuću ili celokupnu imovinu. Paračulijeva procenjuje da u bolnicu dođe samo oko 30 do 40 odsto psihički obolelih osoba: „U našoj seoskoj zajednici psihički bolesnici su stigmatizovani i često diskriminisani“.

Naviknuti na podrhtavanje tla

Nakon zemljotresa su i deca u Sindhupalčoku bila u šoku. „Pre zemljotresa sam gledala nasmejana i srećna dečija lica – nakon toga su ona bila tužna“, seća se Šailaja Kasaju. Ta 27-godišnja učiteljica engleskog jezika počela je da radi u seoskoj školi u Sangačoku samo dve sedmice pre zemljotresa. Deca su bila toliko traumatizovana da su i na manje podrhtavanje tla iskakala kroz prozore provizornih učionica.

„U međuvremenu su se navikla i znaju kako da se ponašaju u slučaju zemljotresa“, kaže Šailaja Kasaju. Nakon razornog zemljotresa zabeleženo je još 400 manjih zemljotresa jačine četiri ili više stepeni. Oni ne prestaju. Mnogi u Sindhupalčoku se boje da bi ti zemljotresi mogli da budu predhodnica drugih, još razornijih zemljotresa.

Još nema svetla na kraju tunela

„U regionu Sindhupalčok još ne možemo da govorimo o normalnom životu“, kaže Sabina Paračuli. „Naravno da postoji svetlo na kraju tunela. Međutim, tunel nije prav, on ima i krivine. Svetlo ćemo ugledati tek kada dođemo na mesto gde je tunel prav. Do tog mesta još nismo došli. Međutim, nadam se da ćemo i to uskoro uspeti“, kaže Paračuli.

Novinar Dojče velea, Štefan Nestler, autor ovog teksta, pokrenuo je nakon zemljotresa u Nepalu pokrenuo humanitarni projekat „School up!“ Doniranim novcem planirana je izgradnja škole srušene u Thulosirubariju, u regionu Sindhupalčok. Na svom #link:http://blogs.dw.com/abenteuersport/category/school-up-2/:internet-blogu# Nestler izvešatava o napretku projekta.

WWW Linkovi

Reklama