Između bivših i budućih trauma | Politika | DW | 26.11.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Između bivših i budućih trauma

U Berlinu je početkom godine osnovana mreža „Trauma, poverenje i sećanje“. Mreža okuplja psihologe, psihijatre i studente tih oblasti iz Nemačke, BiH, Srbije i Bugarske s ciljem razmene iskustava.

„Za nas je to bilo izuzetno važno iskustvo, zato što smo osetili koliko je i slušanje o tom događaju nepodnošljivo, koliko je čak i to dok samo zamišljate kako je moglo da bude, nepodnošljivo.“ Na taj način Aleksandar Dimitrijević, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu opisuje posetu Srebrenici u kojoj je boravio sa nekolicinom svojih studenata i ostalih članova mreže „Trauma, poverenje i sećanje“ (Trauma Trust and Memory). Ta akademska mreža ima za cilj razmenu iskustava naučnika koji se bave socijalnom traumom, bilo da je reč o ratnoj traumi ili posledicama diktature.

Na čelu mreže je Univerzitet za psihoanalizu iz Berlina, a ceo projekat odvija se uz podršku nemačke mreže za akademsku razmenu DAAD i Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope. Mreža koja je osnovana pre godinu dana, trenutno je aktivna u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Bugarskoj, a poseta Srebrenici bila je upravo jedna od aktivnosti organizovanih u okviru rada mreže kako bi se i na taj način doprinelo pokretanju dijaloga na akademskom nivou o dešavanjima u bliskoj prošlosti. Zato je to, kako kaže Dimitrijević, bilo neverovatno iskustvo.

Neki od članova mreže „Trauma, poverenje i sećanje“

Neki od članova mreže „Trauma, poverenje i sećanje“

Prekinuti „zaveru ćutanja

Profesor Dimitrijević kaže da mu je tek nakon posete Srebrenici postalo jasno zašto mnogi ljudi u Srbiji nemaju snage da o tome govore, odnosno zašto neki delovi društva nemaju snage da se suoče sa onim što se dogodilo: „U Srbiji, po mom utisku, i dalje nema snage za suočavanje sa mnogim stvarima iz naše nedavne istorije. Ono što mene mnogo više muči, kao psihologa, jeste na koji način bismo mogli da steknemo tu snagu, kako bismo mogli da postanemo nekako psihološki jači, pa da ono što nam je u ovom trenutku nepodnošljivo, uvedemo u dijalog i nekako probamo da prevaziđemo.“

Upravo je dijalog potreban, kaže neuropsihijatar Amra Delić, jedna od bosanskohercegovačkih članica mreže „Trauma, poverenje i sećanje“. Ona insistira na tome da je, u cilju konstruktivnog suočavanja sa prošlošću na individualnom i kolektivnom nivou, uprkos tome koliko je to bolno, neophodno otvoriti rane i suočiti se sa svime što se desilo kako bi se u budućnosti izbegla reaktivacija socioloških i psiholoških nerazrešenih konflikata. Preduslov za to jeste prekinuti tzv. „zaveru ćutanja“.

„Kada psihijatri i psiholozi govore o prekidu 'zavere ćutanja', to se odnosi na značaj govora onih čiji se glas još uvek ne čuje, tj. onih koji još uvek ne smeju da govore“, kaže Delić i napominje da trenutno prostor dobijaju uglavnom oni koji govore u političke svrhe, u svrhu zadržavanja konfliktnog stanja fabrikovanjem međunacionalnih tenzija i podela pri čemu se uglavnom fokusiraju na priču o tome šta su „drugi uradili nama“, tj. mojoj etničkoj grupi, a ne i obrnuto.

„Zaborav prošlosti i 'zavjera ćutanja' ne vode lečenju kolektivne traume. Većina istraživača u oblasti socijalne traume koji su svoja istraživanja radili u BiH i šire u regionu, navode da taj region nikada nije imao potencijal da konstruktivno razreši svoja traumatska iskustva, niti da se adekvatno suoči sa sopstvenom zajedničkom tragičnom prošlošću, obeleženom masovnim stradanjima i patnjama stanovništva“, kaže Delić.

I prošlost i budućnost u znaku trauma

Samo na taj način moguće je naime, slažu se psiholozi, tretirati i tzv. transgeneracijsku traumu što Delićeva objašnjava na sledeći način: „Prenos osećanja vezanih za traumatske događaje s generacije na generaciju odvija se na nesvesnom nivou. Psihoanalitičar Klajn navodi da je poznato da narodi koji iz istorije nisu ništa naučili, ostaju njeni zarobljenici i moraju da je ponavljaju.“ A Balkan je, kaže profesor Dimitrijević, u psihološkom smislu, problematičan decenijama i vekovima unazad. Ali i unapred jer stručnjaci strahuju da se Balkan, nakon poslednjih ratnih dešavanja, suočava sa novim lancem prenosa transgeneracijskih trauma.

Da bi se na individualnom i kolektivnom nivou prekinuo taj lanac, članovi mreže „Trauma, poverenje i sećanje“ smatraju da psihoanaliza može biti od velike pomoći jer „psihoanalitički rad znači otvoriti nekome prostor u kojem osoba sama dolazi do objašnjenja.“

„To se slično odvija i na socijalnom nivou. Mi zapravo verujemo da, ako se nekome stavi na raspolaganje jedan zaštićeni prostor za razgovor, onda može pokušati sa rešavanjem kolektivnog potiskivanja. Ljudima se mora dati mogućnost da pričaju o sebi bez straha,“ kaže Andreas Hamburger, rektor Univerziteta za psihoanalizu iz Berlina, idejni tvorac i rukovodilac mreže. Hamburger se u svojim istraživanjima posebno intenzivno bavio iskustvima osoba koje su preživele holokaust. S obzirom na nemačka iskustva u suočavanju sa prošlošću, on upozorava da je reč o veoma dugom vremenskom procesu.

„U Njemačkoj je to trajalo decenijama. Bio je to zaista jedan dug i bolan proces, kako kada je reč o iskustvima ratne prošlosti, tako i kada je reč o posledicama diktature.“ Zbog toga Hamburger upozorava da je u zemljama na Zapadnom Balkanu sve još uvek sveže i previše bolno da bi se u ovom trenutku očekivao veći napredak, ali da na tome u svakom slučaju treba raditi čemu bi trebalo da doprinese i ovakva akademska razmena.

Prof. dr Andreas Hamburger smatra da je potreban veoma dug vremenski period za suočavanje sa traumom

Prof. dr Andreas Hamburger smatra da je potreban veoma dug vremenski period za suočavanje sa traumom

Proces koji jednostavno traje

„'Uradio sam to', kaže moje sećanje. 'To nisam mogao ja da uradim', kaže moj ponos i ostaje neumoljiv. Na kraju sećanje popušta.“ Tim rečima nemačkog filozofa Fridriha Ničea Hamburger ilustruje to koliko je sve u suštini komplikovan proces. Podsećajući na nemačko iskustvo on kaže:

„Kolektivna sramota i kolektivni osećaj krivice neposredno nakon rata bili su toliko veliki da je skoro svaki pojedinac bio pod toliko jakim uticajem da nije mogao o tome otvoreno da govori. Pedesetih i šezdesetih godina bilo je relativno malo razgovora o tome. Može se reći da je tek polovinom 60-ih godina došlo do nečeg što bi bio širi pokret i čija je poruka bila: 'Mi moramo to da sagledamo. Nema smisla sve vreme tvrditi da su nacisti bili samo jedna mala klika zlih ljudi, a da svi mi ostali nismo u tome učestvovali i nismo bili krivci. To jednostavno nije tačno.' Dugo je trajalo da bi o tome počelo da se priča. To jednostavno traje,“ kaže Hamburger.

Sa time se slaže i njegov beogradski kolega Dimitrijević: „Bojim se da na mnogim mestima na svetu postoji taj problem – skupiti snagu da se suočiš sa onim što si uradio ili što je neko u tvoje ime uradio.“ Ipak, jedini način, slažu se stručnjaci, jeste krenuti u proces suočavanja sa prošlošću bez obzira na to koliko on bio bolan. Ili kako bi to rekao Dezmond Tutu, koji je godinama bio na čelu Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi: „Potrebno je otvoriti rane i očistiti ih kako se ne bi zagnojile.“ I tako nesvesno prenele na naredne generacije, dodali bi psihoanalitičari.

Autorka: Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković