Izjasnite se! | Politika | DW | 05.03.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Izjasnite se!

Novi zaključci Evropske unije o politici prema izbeglicama neće doneti napredak. Prevelik je strah članica Evropske unije od nekontrolisanog doseljavanja. I to uprkos svim pričama o humanosti, smatra Barbara Vezel.

Dugogodišnji izveštači iz Brisela ne mogu da se otmu utisku da je sve ovo već viđeno: Na leto će Komisija Evropske unije izneti nacrt nove politike prema izbeglicama, a do tada se ostavlja vreme za tzv. orijentacionu debatu. To je prilika za vlade da iz fijoke ponovo izvade svoje stare predloge i da opet zauzmu odbrambeni stav. Naime, u debati o migracionim kretanjima važi princip – neće moći u mom dvorištu! Neka susedne zemlje vide gde i kako će da smeste sirijske izbeglice. Velika Britanija je primer. U Donjem domu Parlamenta britanski poslanici se žale na težak položaj sirijskih hrišćana, a Velika Britanija je do sad primila ukupno 147 izbeglica iz Sirije.

Barbara Wesel Porträt

Barbara Vezel

Ponavljanje starih fraza

I to je tako ne godinama, već decenijama. Uzmimo, na primer, ideju nemačkog ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera, da se negde u Severnoj Africi otvore prijemni centri za subsaharshe izbeglice ili za izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, kako ne bi morali da krenu na opasan put preko Sredozemnog mora. Tamo bi se unapred mogli odvojiti oni koji imaju pravo na azil od onih koji to nemaju. Mora da je taj predlog aktuelni nemački ministar našao u nekom registratoru jednog od svojih prethodnika, Ota Šilija, koji je upravo ovaj predlog izneo u Briselu. Od tog vremena, sevrnoafrička situacija se nije baš popravila. Gde da se naprave takvi prihvatni centri? Možda u Libiji, koja je glavna tranzitna zemlja za izbeglice i koju ne kontroliše vlada već naoružane bande?

Sve ovo važi i za obećanja da će se pooštriti mere protiv krijumčara koji organizuju beg. Političari bi trebalo da prestanu da gaje iluzije. Tu i tamo uhvate na nekom brodu ponekog krijumčara. Ali to je isto kao i sa švercom droge. Policija hvata samo sitne ribe. Vođe kriminalnih bandi u Turskoj i Libiji ostaju nedodirivi, naročito za Evropsku uniju. A kako bi inače da dođu do njih? Da pošalju specijalne komandose?

Sledeća stavka u kuknjavi je poziv da se bolje kontrolišu granice. Ali granice kontrolišu nacionalne države i njima ne pada na pamet da tu kontrolu prepuste Evropskoj uniji. Ta kontrola je i u rukama suseda Evropske unije, kao što je Srbija, koji nemaju interesa da zadrže izbeglice ili da ih vrate. Jer ljudi ionako žele na bogatiji sever. I time je priča završena!

Unutrašnja politika nasuprot humanosti

Papa je pred Evropskim parlamentom rekao da Sredozemlje ne sme da se pretvori u masovnu grobnicu. Evropljani su potvrdno klimali glavom, niko neće da bude nečovek. Istovremeno, italijanska misija "Mare Nostrum" koja je po procenama iz mora izbavila 100.000 izbeglica, zamenjena je mnogo manjom misijom Agencije za zaštitu granica Fronteks. Njena uloga je pre da zastrašivanjem odbije izbeglice. No, krijumčarske bande neće ustuknuti zbog većeg rizika, a ni izbeglice se neće okrenuti da pođu nazad.

Čak i ako bi se izbeglicama krajnje otežao beg preko Sredozemlja, migracioni pritisak bi ostao, samo bi se preusmerio na kopnene puteve. Posebno dvolično jeste pravilo koje se u žargonu Evropske unije zove „Dablin 2“: Izbeglice moraju ostati u onoj zemlji u koju su prvo ušli. To znači da stotine hiljada ljudi koji su nagrnuli u Grčku i Italiju, moraju ostati tamo gde ih loše tretiraju ili ih puštaju da ilegalno pronalaze svoj put do severa kontinenta. Trenutno ne postoji legalna mogućnost da se doputuje u Nemačku i zatraži politički azil. Takva politika je besmislena, jer je istovremeno neljudska i nefunkcionalna.

Nju neće promeniti ni novi zaključci Evropske unije o politici prema izbeglicama, pošto briselska Komisija barata pozantim floskulama. Oni bi da zaštite i granice, ali i izbeglice, traže solidarnost sa ratnim izbeglicama itd. Ti ciljevi se međusobno isključuju, ili su nedostižni. U Evropi, kada je reč o politici prema izbeglicama, solidarnost postoji samo u svečanim govorima. Osim toga, svako u svojoj zemlji pokušava da smanji uticaj novih ambicioznih desničarskih partija koje su protiv stranaca.

Sistem kvota prema kojem bi izbeglice bile pravedno raspoređene na zemlje Evropske unije imao bi smisla. Britanci i istočnoevropske zemlje samo odmahuju rukom na takve predloge, znači ništa od toga.

Evropska unija mora da kaže šta hoće

Ni peto izdanje politike prema izbeglicama Evropske unije neće postići mnogo više od možda bolje primene postojećih pravila. Pri čemu konsekventno sprovođenje tih pravila znači manje humanosti i mogućnosti za ljude da se ipak provuku. Svaka druga priča je bacanje prašine u oči. Makar jednu stvar bi Evropljani morali da uspostave – fer sistem za prihvatanje ratnih izbeglica. Kada se uzme u obzir da su Liban, Jordan, Irak i Turska primili dva miliona sirijskih izbeglica, Evropa bi morala da se stidi. Samo su Nemačka i Švedska preuzele relativno veliki broj izbeglica.

Evropska unija bi konačno morala da odluči šta hoće. Što više migranata odvratiti od svojih granica? Dozvoliti ulazak samo zaista politički progonjenim potražiocima azila, odvojivši ih prethodno od ostalih, još izvan granica Evropske unije? Evropska unija mora proklamovati svoju političku volju, a ne, kao do sada, propovedati humanist zatvarajući istovremeno pristupne puteve. Potrebna je hrabrost za jasna pravila i kvote, pa makar to značilo i ograničenja. To bi bilo bolje nego sve ovo što se do sada prodaje kao politika Evroske unije prema izbeglicama.