Izgubljena borba za ljudskost | Politika | DW | 04.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Izgubljena borba za ljudskost

Rat menja društvo, a kultura može u tom slučaju poslužiti kao lenjir koji meri promene. Na Bliskom istoku upravo se može posmatrati kako umetnici ispoljavaju bes ili očajanje, kritiku ili podršku, nadu ili rezignaciju.

Niko nije reagovao tako radikalno i jasno kao Sajed Kašua (39). Pre dve sedmice je ovaj izraelsko-arapski pisac i kolumnista kritičkog lista Harec rešio da napusti svoju domovinu. Najpre je mislio da u Sjedinjenim Državama ostane privremeno, ali je onda odlučio da to bude zauvek. Razlog je rat koji Izrael vodi u Pojasu Gaze, borba koja obiluje brutalnošću i ne okleva ni pred civilnim žrtvama. Još više je Kašuu razočarala mržnja u Izraelu koja je razbila snove o mirnoj koegzistenciji, za koju se svojim pisanjem zalaže već četvrt veka. „Kada jevrejska omladina na ulicama traži smrt Arapa – samo zato što su Arapi – onda to znači da je moja borba izgubljena“, opisao je Kašua svoju rezignaciju u jednoj kolumni.

Nesposobni za empatiju

Pisac arapskog porekla nije usamljen u stavu da aktuelni rat u Gazi ulazi u svaku poru društva mnogo više nego prethodni – takođe krvavi – sukobi. Dolazi do rušenja tabua, kaže izraelski pisac Asaf Gavron. Tuga, strah, frustracija su reči kojima opisuje svoja osećanja. Kaže da živi u dva sveta: „Potpuno odvajam posao i svakodnevicu – ide nekako…“

Sayed Kashua

Sjaed Kašua se više ne nada

Drugi se ne povlače u sebe, poznata rediteljka Šira Gefen nedavno je na filmskom festivalu u Jerusalimu glasno tražila prekid vatre i pozvala ljude da misle o mrtvoj deci u Gazi. Na odgovor nije dugo čekala: „Takvi ljudi su sramota za državu“, poručio joj je ministar kulture Limor Livat putem Fejsbuka. Gefen mu je otpisala: „Dozvolite, zar ovde više ne smem da pokažem ljudskost?“

Mohamed Dahani je netrpeljivost osetio na sopstvenoj koži. Ovaj palestinski profesor do nedavno je predavao na univerzitetu Al Kuds u Istočnom Jerusalimu. Uz to, radio je na projektu pomirenja u okviru kojeg su mladi Palestinci putovali u Aušvic, na mesto strašnog zločina protiv Jevreja. To je bilo dovoljno da ga sopstveni narod proglasi za izdajnika – izbačen je sa univerziteta. Ni on nema nameru da odustane: „Moramo da učimo jedni o drugima, da razgovaramo.“

Rat je svuda

Tu su i umetnici koji jesu deo izraelskog društva, ali zbog svoje biografije mogu da stvari sagledaju sa određene distance. Recimo nemačka spisateljica Sara Štriker, koja već pet godina živi u Tel Avivu. „Proživljavam haos osećanja“, kaže. Stidi se što njena porodica i prijatelji u Nemačkoj brinu za nju, iako u Tel Avivu teče svakodnevica. Ipak, ona se ne uklapa u tu kolotečinu: „Svakog dana sedam za pisaći sto i pokušavam da nastavim rad. Ne ide, ponekad jer čujem sirenu taman kada nađem nit, a ponekad jer tu sirenu očekujem svakog trena…“ Neosetno rat ulazi u njen novi roman – „onako kao rat neosetno prodire u svaku priču, uopšte u svaki razgovor“.

deutsche Schriftstellerin Sarah Stricker

Sara Štriker je ogorčena

Mediji tu nisu nedužni, smatra Tuvia Tenenbom. Pisac i dramaturg rođen je u Izraelu, živi u Njujorku, a trenutno u zemlji rođenja predstavlja svoju knjigu „Sam među Nemcima“. Medije kritikuje oštrim nastupima upravo u medijima. „Strani reporteri nemaju pojma šta se dešava, ne govore ni hebrejski ni arapski. Jedni sede u bolnicama u Gazi i u režiji Hamasa snimaju povređene. Drugi sede po luksuznim hotelima Tel Aviva i kritikuju Izrael.“

Nekima ugled koji uživaju dozvoljava da otvoreno kritikuju. Među njima je čuveni dirigent Zubin Mehta (78), koji je doživotni direktor Izraelske filharmonije. „Volim ovu zemlju, ali ne i njenu vlast.“ Previše grešaka, premalo hrabrosti. Maestro se već dugo zalaže za miran suživot, otvorio je dve muzičke škole koje pohađaju studenti obe nacionalnosti. Da se on pita, u Ramalahu i Gazi bi dirigovao Betovena i Mocarta. „Region je pokidan, muzika može da ga isceli.“

Ako isceljenja i bude, ono će stići prekasno za Sajeda Kašuu. Ovaj pisac sa početka priče digao je ruke od svog životnog sna o pomirenju. Nije napustio samo svoju zemlju, nego i svoj maternji jezik. „Na hebrejskom više neću pisati.“

Reklama