Izbeglice u gradu duhova

Prvo što upada u oči jeste to da su svuda spuštene roletne. Na drugi pogled vidi se da su i poštanski sandučići oblepljeni trakom. Ovde više niko ne prima poštu otkako je odlučeno da mesto Manhajm (Stari) bude preseljeno nekoliko kilometara dalje, tamo gde niče Manhajm (Novi). Nemački energetski koncern RWE odlučio je da nastavi da eksploatiše drveni ugalj na tom području između milionskog Kelna i tromeđe Nemačka-Holandija-Belgija.

Grad duhova

U Starom Manhajmu žive oni koji se još nisu preselili u Novi. U skladu s tim i sve aktivnosti u mestu svedene su na minimum. Lokalna štedionica otvorena je samo tri sata dnevno. U sporednim ulicama ima nešto života. Jedna devojčica se igra sa psom. Tove se Sofija i ima četiri godine. S roditeljima i bratom došla je iz Jermenije u nadi da će joj tu biti pružena medicinka koju u domovini nije mogla da dobije.

Sofiju posmatra komšinica Gabi Valuga. Ona i njen suprug Folker su članovi udruženja koje se brine o izbeglicama u tom polunapuštenom mestu. Njihov podrum je nešto poput skladišta humanitarne pomoći: odeća, nameštaj, igračke – sve ono što drugima ne treba, a izbeglicama bi moglo dobro da dođe. Kod porodice Valuga je uvek veoma živo. Stalno neko zvoni na vratima.

Nameštaj za roštilj

Ali retko je to neko ko želi nešto od stvari u podrumu, a češće izbeglička deca iz komšiluka. Mala Sofija koja bi da se opoigra sa njihovim psom Pepeom ili Ramzi iz Srbije kome su zanimljivi konji koje drži porodica Valuga.

„Ponekad moramo, kad je već kasno, da im kažemo: sad je dosta“, priča Gabi Valuga i dodaje: „Ovde u Nemačkoj imamo malo drugačiji odnos prema vremenu.“ Kaže da deci koja dolaze iz drugih kultura mora da objašnjava da se u Nemačkoj ljudima više ne zvoni na vrata nakon osam sati uveče. Ili da se noću ne sluša glasno muzika. Ili da se starim nameštajem ne može potpaliti vatra za roštilj. Gabi se smeje: „Odjednom se kuća našla u gustom dimu, ali to sve valjda spada u proces integracije.“ Komunikacija se odvija rukama i nogama, s nemačkim za sada baš i ne ide.

Manhajm je izuzetak

Gostiju će izgleda biti još više. Gradu Kerpenu, pod koji spada Manhajm, pre par dana ponovno je dodeljen kontingent od 350 izbeglica. Napuštena kasarna već je puna, isto kao i ostali raspoloživi kapaciteti u gradu. Izbeglice za sada žive u improvizovanom smeštaju, na primer u napuštenim kancelarijama ili u šatorskim naseljima. U poređenju s tim, Manhajm deluje idilično. Mnogo zelenila i slobodnog prostora. Porodicama iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Albanije, sa Kosova, iz Armenije ili Somalije dodeljene su napuštene porodične kuće. Svaka ima baštu. Deca mogu da se igraju po čitavom selu, saobraćaja gotovo da nema.

Ali „Manhajm je izuzetak“, kaže Anete Zajhe, gradska sekretarka za integraciju. U mestu više nema sadržaja, najbliža prodavnicama udaljena je četiri kilometara. Autobus vozi na svakih sat vremena. Integracija nije moguća jer domaćeg stanovništva gotovo da više i nema.

Uprkos tome, ljudi poput Gabi Valuge i njenog supruga ne odustaju. Ne razumeju zašto je rasprava koja se vodi oko izbeglica često prožeta ksenofobičnim tonovima. „Nemci uvek strahuju da će neko nešto da im uzme“, kaže Folker Valuga.

Pritom, društvo živi u izobilju. To se vidi i na ulicama Manhajma, onda kada porodice koje se sele par kilometara dalje iznose stvari koje im više nisu potrebne. Oko tih gomila po pravilu se brzo okupljaju oni koji to mogu da iskoriste jer počinju od nule. Takvih je u Manhajmu svakim danom sve više – bar dok se ne pojave prvi bageri u potrazi za ugljem.