Izbeglice se ne boje mađarske ograde

Iz jednog od vojnih vozila dopire pesma „Money, money, money“ grupe ABBA. Mađarski vojnici su nasmejani i šale se iako na granici sa Srbijom, nedaleko od gradića Aštohalom, imaju dosadan zadatak: oni postavljaju tri metra visoku žičanu ogradu koju je vlada u Budimpešti proglasila za najveći prioritet. Stubovi su već tu i sada se pričvršćuje mreža. Muškarci u maskirnim odelima trude se da žicu postave tako da ne ostave ni jedno slabo mesto.

„Imigranti prelaze granicu čitavom njenom dužinom“, kaže vojnik. Zbog toga „mađarski zid“ mora da bude podignut u rekordnom roku – do kraja meseca. Oko metar visoka bodljikava žica već je tu. Na jednom mestu na njoj zapleo se peškir za bebe. Hoće li buduća žica to moći da zaustavi? „Nadamo se“, kaže vojnik.

Čekanje na „Pakistanca“

Dvadesetak kilometara zapadnije, u Srbiji, nalaze se ljudi koji nameravaju da mađarsku žicu stave na ispit. Oni čekaju u jednoj staroj ciglani na periferiji Subotice. Unutra se vide grafiti na arapskom i drugim jezicima – to je neka vrsta knjige gostiju. Na jednom od grafita proklinje se sirijski predsednik Bašar el-Asad.

Tako razmišlja i Milad: „Svako u Siriji zna da Asad ubija nedužne ljude“, kaže 27-godišnji izbeglica iz Damaska. „Kod nas je situacija veoma komplikovana. Vojska i milicije su svuda.“ Milad je u bekstvu sa roditeljima. Stručnjak je za informatiku i nada se da su Nemačkoj potrebni ljudi kao što je on. Tačno zna u koji grad želi: u Frankfurt, jer tamo ima rođake.

Milad i druge izbeglice u Subotici znaju kako da prođu pored mađarskih vojnika i nezavršene žičane ograde. Mladi Sirijac stidljivo priča da on ovde u ciglani čeka na poziv „Pakistanca“ koji bi uskoro trebalo da se javi. „On će da podmiti policiju“, kaže Milad. Misteriozni krijumčar je navodno „izbeglički veteran“, jedan od onih koji su se zadržali tu na mađarskoj granici kako bi zaradili što više novca.

Posao cveta

Milad i njegovi roditelji platiće ukupno oko 4.500 evra za prebacivanje do Nemačke – ali tek ako budu uspeli. Za imigrante koji nemaju mnogo novca, postoje i jeftinije ponude: za 50 ili 100 evra oni, na primer, budu dovedeni do poroznih mesta na granici i tamo ih prepuštaju sebi samima. Navodno samo „Pakistanac“ dnevno preko granice prevede više od 20 ljudi. Naravno on nikako da dođe u ciglanu, barem dok su novinari tu. Zbog toga nas neke izbeglice mole da odemo.

Od situacije u kojoj se nalaze izbeglice ne profitiraju samo krijumčari, već i saobraćajna policija Srbije. Oni su poznati po tome da su za 20 evra mita često spremni da zažmure na oba oka i kada je u pitanju vožnja pod uticajem alkohola. Sada su otkrili još jedan unosan posao: zaustavljaju taksi-vozila koja voze za Suboticu i kasiraju po sto evra po svakoj uplašenoj izbeglici. „To je strašno“, kaže jedan taksista koji je i sam bio svedok takvih scena. „Jadni ljudi ne znaju ni gde su ni šta da rade i onda ih još policija muči.“

Istovremeno, i taksisti strahuju da će ih prijaviti kao krijumčare. U tom slučaju ne samo da im preti zatvorska kazna, već im automatski biva zaplenjen i automobil. Samo ove godine na taj način je oduzeto više od hiljadu vozila, prenosi srpski nedeljnik „Vreme“ „Gde je tu logika“, pita se naš taksista. „Oni samo hoće da prođu dalje za Mađarsku. Umesto da im olakšaš, ti im otežavaš.“

Dobri Samarićanin

Izbeglice nailaze i na domaće stanovništvo spremno da im pomogne. Kada Tibor Varga izađe iz svog sivog kombija, oni znaju da stiže hrana. Tog protestantskog sveštenika prepoznaju po širokim leđima, trodnevnoj bradi i maskirnim pantalonama. Već četiri godine – od početka „Arapskog proleća“ – on izbeglicama svakodnevno donosi hleb, jaja i sredstva za higijenu. „Ti ljudi su emocionalno potreseni jer njihovi problemi nikoga ne interesuju“, kaže Varga koji je inače angažovan u okviru humanitarne organizacije „Istočnoevropska misija“.

„Često stisak ruke, širok osmeh i par toplih reči više pomažu nego hiljade evra.“ Varga ne može da razume to da populisti širom Evrope kada je reč o izbegličkom talasu upozoravaju na „bezbednosni rizik“. „Čak i kada bih sa sigurnošću znao da je neko terorista – šta bi trebalo da uradim ako je gladan i žedan? Osim toga, ovde sam sreo hiljade ljudi i do sada me, kao što vidite, niko nije ubio.“

Pitanje morala

Varga rado priča biblijske priče, poput one o dobrom Samarićaninu. O odugovlačenju Evropske unije kada je reč o prijemu izbeglica, subotički sveštenik kaže: „Ovo je pomalo kao u Srednjem veku: kralj ima zamak, a oko njega živi sirotinja. U opasnim vremenima i oni žele unutra i kralj mora da donese odluku. To je pitanje morala.“

Izbeglice među sobom razgovaraju o „mađarskom zidu“, potvrđuje Varga, ali oni se ne plaše od to nešto malo žice. „S obzirom na mnoge žice širom sveta, može se reći da se ti ljudi probijaju veoma odlučno. Oni su u svojim životima već bili suočeni sa problemima većim nego što su ograde.“

Do sada se bodljikava žica pokazala efikasnom samo protiv divljači. I prodavci u gvožđarama u Subotici uočavaju promenu: makaze za sečenje žice ovih dana pravi su hit.