1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Iz ovog vimena je došlo moje mleko

9. decembar 2013.

Potrošači sve više paze odakle dolazi hrana koju jedu. U Nemačkoj grupa poljoprivrednika zato objavljuje snimke iz svojih štala, tako da svi mogu videti kravu čije mleko upravo piju. Važno je da je krava srećna.

https://p.dw.com/p/1AVJ9
Foto: DW/C. Bleiker

Uvek iznova stižu vesti koje mogu svakome ogaditi ono što jede: o trulom mesu ili konjetini u lazanjama, o kravljem ludilu, genetski modifikovanoj hrani, o peradi natrpanoj u minijaturne kokošinjce, deformisanih udova i bez dovoljno mesta da se barem okrene... Skandali u prehrambenoj industriji su praktično postali svakodnevica pa sve više potrošača želi tačno da zna šta jede i odakle ta hrana dolazi.

Muža tri puta dnevno

U Donjoj Saksoniji na severu Nemačke, grupa poljoprivrednika je pokrenula portal My KuhTube. Prevod gotovo da nije potreban: to je aluzija na poznati video-portal YouTube, samo što umesto raznih sadržaja posetioci mogu videti – krave i život na selu. Tačnije, krave od kojih dolazi mleko koje korisnici upravo piju. Gotovo 20 poljoprivrednika kamerom snima zbivanja u svojim štalama i svi mogu videti filmove, ne samo o četvoronožnim lepoticama, nego i o gazdama i gazdaricama koje ih paze i tetošu.

Dirk Bešen iz Grasberga, nedaleko od Bremena, jedan je od poljoprivrednika koji učestvuju u projektu. Kad nam ovaj srdačni robusni poljoprivrednik objašnjava šta radi, nema ni traga uobraženosti, iako ima razloga za ponos. Jer, on je svoje imanje u Grasbergu pretvorio iz porodičnog u poljoprivredni pogon koji zapošljava osamnaest ljudi. „Tu na farmi imamo hiljadu krava muzara i muzemo ih tri puta na dan – to je dobro za krave, jer im čisti vimena.“ Jedan proces muže i čišćenja čitavog štale traje šest sati. Deset zaposlenih se ne bavi ničim drugim nego mužom.

Milchkühe auf dem Böschen Bauernhof in Grasberg
Dirk Bešen ima hiljadu kravaFoto: DW/C. Bleiker

Bešen je na portal My KuhTube postavio više snimaka o životu i radu na farmi. Tu se vidi muža krava, ali i košnja trave za njihovu hranu ili dolazak teleta na svet. „Nije svako u prilici da posetiti ovakvo imanje“, objašnjava domaćin svoje učešće u video-projektu. „Ali ako nekog zanima, odlično je što može da vidi sve na internetu.“

Ne treba im Džordž Kluni

Ideja za projekt KuhTube nastala je krajem 2012. kad se Udruženje mlekara Donje Saksonije zapitalo šta da uradi kako bi potrošačima približilo poreklo hrane. „Shvatili smo da potrošače sve više zanima odakle dolazi hrana koju jedu“, kaže nam Kristine Lihter, portparolka Udruženja. „Nakon svih tih skandala sa hranom, nesigurnost je postajala sve veća.“ Najpre je samo šesnaest od pedeset članova pristalo na video-projekat. Prošli su obuku za baratanje kamerama kojim ih je opskrbilo Udruženje i naučili kako da glasno i jasno govore pred objektivom. Kako objašnjava Lihter, niko nije trebalo da postane glumac koji će dobiti Oskara. „Želeli smo samo da prikažemo realnu sliku, direktno iz štala gde su krave.“

Projekt se pokazao kao potpuni uspeh: od kada se ovog maja na svetskoj mreži pojavilo prvih 40 videa na My KuhTube, stranicu je pogledalo više od 90 hiljada korisnika. Ne samo to: oznaka da je mleko proizvedeno upravo u tom Udruženju među potrošačima je postala jemstvo za kvalitet. Uopšte, internet se i u drugim zemljama sve češće koristi kao savetnik za potrošače. Tako u Velikoj Britaniji potrošači mogu pogledati stranicu organizacije Which (Koji) koja pažljivo proverava da li hrana, koja se reklamira da je proizvedena u nekom određenom regionu, zaista odatle i dolazi.

Je li kokoš bila srećna?

Mera Kana iz organizacije Which tvrdi da ima sve više „moralnih kupaca“ – ljudima je stalo da kupuju regionalne i proizvode bez hemijskih sastojaka. Ali privredna kriza je pogodila i taj sektor: ljudi i dalje žele da kupuju organske i prirodne proizvode, ali kad je kućna blagajna prazna, onda više nema šta da se bira: „Cena opet postaje bitan faktor u izboru“, žali se Kana.

Massentierhaltung Geflügelmastbetrieb in Deutschland
U supermarkete stižu uglavnom pilići koji se ovako drže na farmamaFoto: picture alliance/Walter G. Allgöwer/JOKER

Ipak, kuda odlazi ovo naše potrošačko urbano društvo koje ipak čezne za „prirodnim“, odlično se vidi u skeču američke serije Portlandia. Tamo junaci, Piter i Nensi odlaze u restoran u Portlandu u Oregonu. Nije im toliko važno koliko novca će potrošiti za piletinu – ali žele pre toga da znaju sve o njoj. Dijalog počinje razmerno normalno: može li im konobarica nešto reći o piletu koje bi mogli naručiti? Naravno da može: ptica je potomak starog naraštaja, odrasla u prirodnoj okolini bez kaveza i hranila se mešavinom ovčjeg mleka, soje i lešnika. Jesu li i lešnici bili iz lokalnog uzgoja? I koliko je prostora pile imalo za trčkaranje okolo – pitaju zabrinuti gosti restorana.

Konobaricu ni to ne iznenađuje: vadi registar sa podacima o svim pilićima koji se poslužuju u tom restoranu. Ime ptice koja bi mogla doći na njihov tanjir je bilo Kolin i pokazuje im njegovu fotografiju. Gosti onda žele da znaju da li je Kolin živeo srećnim životom i da li je imao mnogo prijatelja i prijateljica među kokošima. Na to pitanje konobarica ipak ne može odgovoriti, pa stoga par odlazi da poseti farmu. Doduše, to je komedija, ali pokazuje kako je ljudima uistinu sve važnije da znaju odakle dolazi ono što stavljaju u usta. A internet je odlično sredstvo da to provere.

Autori: Klara Blejker / Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević