Istorija Banjaluke o kojoj se ćuti | Evropa | DW | 26.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

region

Istorija Banjaluke o kojoj se ćuti

Banjalučko udruženje „Oštra Nula“ pokrenulo je platformu na kojoj želi da prikupi što više svedočenja građana o periodu od osamdesetih do danas. To je prostor za priče koje zvanična politika do danas zataškava.

Što više verodostojnih priča o dešavanjima od polovine osamdesetih do danas, što više usmenih predanja koja će upotpuniti sliku društvene istorije Banjaluke… sa tim je ciljem banjalučko udruženje „Oštra Nula“ pokrenulo platformu (www.ostranula.org) na kojoj treba da se nađu i ona sećanja na grad, koja se razlikuju od „dominantnog narativa“.

„Ideja nije da napravimo platformu isključivo za period od 1992. do 1995. godine, mada su te godine povod, jer je taj period najupečatljiviji primer za to kako je i koliko nacionalistička politika promenila Banjaluku“, kaže jedna od inicijatorki projekta Dražana Lepir.

„Izmenjena je struktura stanovništva, izmenjena su imena ulica, izmenjen je izgled grada i svaka njegova kulturna i obrazovna dimenzija“, navodi Lepir i dodaje da političkim elitama nije u interesu da se o tim sećanjima priča jer bi to možda vodilo pomirenju i međusobnom razumevanju. „Njima je samo u interesu da se održavaju tenzije.“

Znati i ćutati

Usmena istorija je u suprotnosti sa zvaničnim političkim narativima, tvrdi psiholog i politički analitičar Srđan Puhalo. „Mi smo pre rata živeli u sistemu koji je imao zvaničnu istoriju, dok se ona druga tajno prepričavala po poselima, slavama, rođendanima i tu su se stvarale tenzije. I u pogodnom trenutku su kosturi koje smo imali po ormarima, željni osvete, ispali napolje i desilo se šta se desilo.“

„Izuzetno je bitno da se o tome javno govori, da ne napravimo sebi neke nove kosture koji će onda opet čekati četrdeset godina na pogodnu priliku za osvetu“, dodaje Puhalo.

On daje lični primer: kad se doselio u Banjaluku, kaže, godinu dana nije imao pojma da je na livadi ispred tvrđave Kastela do 1993. stajala džamija Ferhadija. „Zato što se o tome ne priča, zato što to nije za priču. Svi znaju šta se desilo, ali svi to potiskuju.“

Puhalo dodaje da se stoga i danas dižu tenzije kad se progovori o toj džamiji ili takozvanom Crvenom kombiju u kojem su Banjalučani premlaćivani. „Ili kad pišem o tome da je u Banjaluci postojao ured za ispis u kojem su Bošnjaci i Hrvati morali da potpišu da dobrovoljno odlaze iz grada i da se dobrovoljno odriču svega što poseduju. Potiskivati te stvari nije dobro za budućnost naše dece i nije zdravo“, kaže Puhalo.

Predstavljanje projekta Oštre Nule

Predstavljanje projekta "Oštre Nule"

Lična svedočenja su dragoceni izvori

Predstavljanje digitalne platforme za sećanja ispraćeno je javnim raspravama. Na jednoj od njih je istoričarka Armina Galijaš, docenktinja Centra za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu, rekla da su lična svedočanstva dragocena za istoričare.

„Naravno, sva ta svedočanstva su istorijski izvori koje treba analizirati, a ne uzimati ih kao gotovu istinu“, kaže ona. „Sve te izjave podležu kontroli – kako neki policijski izveštaj iz tog vremena, tako i svedočenje nekoga ko je u to doba na tržnici prodavao krompir.“

Udruženje građana „Oštra Nula“ je organizacija koja se zalaže za građanstvo i ljudska prava te, kako navodi, osuđuje sve zločine i seća se svih žrtava. Rad na projektu digitalne platforme za usmenu istoriju Banjaluke započeli su 2016. godine, prikupljanjem svedočenja Banjalučana koji su za vreme rata bili u gradu ili su iz njega proterani.

„Mene je i lično iskustvo dovelo da aktivizma, jer sam preko noći izgubila brojne prijatelje, oni su proterani iz Banjaluke, jednostavno su nestali. Za neke smo znali da prolaze razne torture, da ih pljačkaju, da se moraju da se kriju, da ih ubijaju“, kaže Dražana Lepir. „Mi ovim projektom želimo da doprinesemo da se rasprava i kritički stav o svemu ovome prenesu u širu javnost, a sa ciljem zdravije budućnosti za sve nas.“

Ona poziva sve koji imaju svoj prilog sećanju da se jave. „Nama je jasno da to nije lako, da nema puno ljudi koji mogu, žele i smeju da otvoreno svedoče o svemu što se dešavalo, ali negde moramo početi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama