Inflacija galopira, ljudi beže

Već je sto dana prošlo od kada je Nikolas Maduro najavio mere kako bi zaustavio raspad nacionalne valute bolivara i galopirajuću hiprerinflaciju. No Madurovo obećanje od 17. avgusta, da će ojačati kupovnu moć stanovništva i korigovati finansijske poremećaje – nije ispunjeno.

Reforma predsednika se sastoji od razdvajanja kursa bolivara od dolara što je najpre povećalo zvanični kurs, zatim brisanje pet nula na novčanicama, uvođenje „Petro“ – kripto-valute Venecuele, povećavanje minimalne plate sa 50 na 1.800 bolivara i rast cene benzina, koji je do tada u Venecueli koštao 0,01 dolara po litru, dakle skoro ništa.

Neefikasne reforme

„Ono što je Maduro zaista ostvario je zatvaranje mnogih malih i srednjih preduzeća koja su do tada nekim čudom preživela“, kaže sociolog Ektor Brisenjo sa univerziteta u Karakasu. On tvrdi da je time vlada, premda to nikada nije priznala, ojačala sopstvenu poziciju kao jedinog ponuđača robe i usluga, tako da stanovništvo u potpunosti zavisi od vlasti.

Prema Brisenju, teoretski veća kupovna moć zbog povećanja minimalne zarade se pokazala bezvrednom, pošto inflacija nije pala nego je nastavila da raste.

Kako je nedavno javila agencija Blumberg, godišnja hiperinflacija je otišla na skoro 150.000 odsto. Agencija daje primer: u avgustu je šoljica kafe u Karakasu koštala 2,5 miliona bolivara. Nakon brisanja pet nula, cena je dakle bila 25 bolivara. Ali već danas kada košta 120 bolivara.

Niko nije razumeo šta je kripto-valuta Petro trebalo da donese, jer nije podržana proizvodima ili bilo kojom drugom valutom.

„A šta je sa profitom koji Maduro navodno pravi od zlata iz rudnika na reci Orinoko, na severoistoku zemlje?“ – pita Brisenjo. Početkom novembra, savetnik za nacionalnu bezbednost Bele Kuće Džon Bolton upozorio je da je trgovanje zlatom iz Venecuele za građane SAD krivično delo. SAD optužuju vladu u Karakasu da „pljačka“ prirodne resurse zemlje kako bi se pranjem novca održala na vlasti.

Traže se devize

„Od kraja 2014. do 2016. godine, Maduro je za lošu situaciju mogao da okrivi pad cena nafte, a sada kada je cena sirove nafte između 60 i 70 dolara jasno je da će kriza biti pogoršana nedostatkom investicija u naftnoj industriji“, kaže Alehandro Markes Velaskes iz Latinoameričkog instituta Univerziteta u Berlinu.

Venecuela trenutno proizvodi nešto više od milion barela sirove nafte dnevno. Pre četiri godine proizvodila je čak tri miliona. „Venecula se neće brzo vratiti na veću proizvodnju jer vlada nema novca za uvoz savremenih mašina za servisiranje aktivnih bušotina.“

Pošto Venecuela na međunarodnom finansijskom tržištu više ne može da dođe do deviza, nada se pomoći iz Kine, kaže ovaj berlinski ekonomista. Maduro pokušava da ubedi kinesku vladu da oživi venecuelansku naftnu industriju. „Crno zlato i dalje čini 96 odsto venecuelanskog izvoza i glavni je izvor deviza, a ključno pitanje je kako podstaći diverzifikaciju izvoza.“

U drugim okolnostima, privatni sektor bi imao potencijal da proda svoje robe i usluge u inostranstvu. Ali državna kontrola deviznih kurseva vezala je ruke preduzetnicima, kaže Alehandro Markes Velaskes: „Ni ova nova reforma nije predvidela smanjenje kontrole deviza, uvedeno pre petnaest godina.“

U međuvremenu, sve više ljudi napušta zemlju. UNHCR to naziva najvećim egzodusom u novijoj latinoameričkoj istoriji. Prema procenama, reč je o tri miliona ljudi. Madurove ekonomske reforme nisu mogle da zaustave ove ljude.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android