Ima li mesta za žene u Avganistanu?

Marsija, žena u uniformi – to je u Avganistanu retkost. Posao koji se bavi veoma je važan. Kada policija pretresa stanove, policajka Marsija preuzima spavaću sobu i ženske stvari. U Avganistanu je to nešto što ne priliči muškarcu. Između ostalog i zbog toga, ona smatra da bi u toj zemlji trebalo da bude više zaposlenih žena:

„Radim sa svojim kolegom. Sada žene mogu više da se kreću i mogu da rade zajedno sa muškarcima. Žene bi trebalo da rade bilo gde i bilo šta“, kaže Marsija.

Društvo u kojem na prvom mestu nije „muški ratnik“, u kojem se problemi rešavaju razgovorom, a ne nasiljem – takvo društvo je u interesu žena i to širom sveta. Zbog toga su UN pre deset godina donele rezoluciju 1325. U njoj piše: žene sprečavaju i rešavaju sukobe i trebalo bi da budu ravnopravno uključene u mirovne pregovore.

„Niko ih ne sluša“

Soraja Parika je borac za ženska prava u Avganistanu i smatra da se u toj zemlji, i pod Hamidom Karzaijem, malo vodi računa o tome. „U novoosnovanom Mirovnom savetu, od 69 članova samo devet su žene. Sedam žena direktno je pozvao predsednik Karzai. Te žene sede u tom savetu sa muškarcima koji znaju samo za rat. Njih tamo niko ne sluša“, kaže Soraja Parika.

Uprkos tome, mnoge žene se angažuju u politici. Glozum Sediki vodi Inicijativu pravnica u Heratu, ali opominje da bi za mnoge žene korak ka većem političkom angažmanu mogao biti preuranjen. „Ja ne gledam pozivno na učešće žena u mirovnim pregovorima. One još uvek nemaju strategije i planove za pozicije na kojim bi mogle da preuzmu političku ili društvenu odgovornost. One prvo moraju da reše neke druge probleme. Neke žene koje baš i nisu kvalifikovane, uspele su preko veze i mita da se domognu nekih važnih pozicija. Zbog toga žena u javnom životu Avganistana ima samo simboličnu vrednost.“

Autorke: Ute Hampelman / Dijana Roščić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković