Ich bin so wenig von hier wie von dort. Život i delo Brankice Bečejac

U knjizi se nalaze i tekstovi njenih prijetelja, novinara, književnika i profesosra iz Belina i Hanovera i njenog oca.Razagovarmo sa Marinom Ahenbah,novinarkom iz Berlina,jednom od koautra knjige i bliskom saradnicom i prijateljicom Brankice Bečejac

Na internet stranici izdavača Nautilus o autorki kniige Ich bin so weng wie von hier.Lebe und werk – piše – Brankica Bečejc rodjena 1970 u Novom Sadu.živela od 1977 u nemačkoj, studirala germanitiku i socijalnu psihologiju u hanoveru, potom živela kao slobodni autor u Berlinu.Objavljavala u časopisima prozu i poeziju,kao i eseje.2000 je objavljena knjiga pod naslovom Die Pruefung.Iskušenje.

O sadržaju knjige sledeće :Brankica Bečejac je sa tridest godina postala žrtva nasilne smrti. Ubio ju je njen muž i potom se obesio.Nešto što na prvi pogled izgleda kao ubistvo iz strasti,tragičan završtek ljuborne scene .sadrži mnogo nijansi nasilja koje se nalzi u društvu – nasilje izmedju polova, ne prihvatlnje različitih koncepta života – o čemu je Brankcia Bečejac uvek angažovano psiala.Kao ćerka gastarbejatera iz Jugoslavije, ona ja za teme svojih književnih radova birala izolaciju,strano i nepoznato,učenje stranog jezika, integraciju u društvo.Svojim jasnim jezikom i bez ulepšavanja ona je analizarla stanje u društvu koje je zatekla.Njena jedinstvna poetika nema ništa zajedničkog sa balkanskim folkrom.On je bila na putu da nadje sebi nekonvencionalno mesto u društvu ,dobijala stipendije, podršku svake vrste prilkom objavljivanja tekstova koje je pisala.

Svi oni koji su joj bili bliski sada su se okuplili i u ovoj knjizi objedinili tekstoveo njoj i njenom delu.U knjizi se nalze njeni najvažniji književni tekstovi i iz različitih perpektiva sačinjeni tekstovi njenih prijatelja o njoj.

Marina Ahenbah .urednica u časopisu Frajtag je Brankicu Bečejac upoznala čitajući njen tekst ,i bila je odmah oduševljna snagom jezika i opažaja ove mlade talentovane žene. Postale su prijateljice, susedi, Marina je kumovala na Brankcinoj svadbi- koja je – to se ne krije – bila čista formalnost, da bi Brankica dobila nemačko državljnastvo.U krugovima u kojima se Brankcia kretala – brak ne predstvlja krunu ljubavi, mada je sa svojim budućim mužem a i ubicom živela pre braka 8 godina.I volela ga je.

Ahenbah:«Bila je stalno time obuzeta. Činjencia da je Jugoslovenka,ali ovde živi to je joj donelo veću senziblnost prema društvu,postala je veoma diferencirani i precizni posmtrač ovog društva –ali to je bila i kada je odlazila u Bečej.

Kada je počelo bombardovanje, bila je toliko ljuta, toliko ogorčena,..sve je to prozrela i analizirala.Napisaila je esej u kojem kaže – jugoslavija je proglašena mitskom zemljom u kojoj vlada zli, ludi kralj.Ta zemlja je negde i nigde a zli kralj je otelovljenje čistog zla i zato je to što on čini vanvremensko. Ona se borila pisanjem protiv toga da se srbija proglasi zemljom zla ,protiv čudnog zaborava ljudi koji su izgubili orijentaciju u tom trenutku – jugoslavija nije bila realna zemlja u kojoj žive realni ljudi koji pate.Pisala o tome kako ljudi ovde uopšte nemaju osećaj da se radi o zemlji našeg vremena, nego o nekome i nečmu dalekom s čime se čovek ovde ne može poistovetiti, sa čime čovek ne mora da saoseća.

U novinama je pisalo – Jugosloven ubio svoju ženu Nemicu. A istina je da njen muž potiče iz dobrostojeće nemačke porodice.

Jedna glavnih tema o kojim je Brankica pisala bilo upravo nasilje i to ne samo otvreno ,fiizčko nasilje kao u ratovima na primer već prikriveno nasilje u malogredanskom društvu,Nasilje koje vreba i nije odmah uočiljivo.I upravo to joj se desilo.To je toliko tragično i suludo.»

Brankica Bečejec magaistrirala je na temu romana Malina književnice Ingeborg Bachmann.Taj roman završava rečima.- Bilo je to ubistvo.Brankcin muž, koji se obesio nakon što je Brankicu ubio udarcima čekićem i ubodima nožem – ostavio je oproštajno pismo koje se završava istim rečima. Bilo je to ubistvo.