„Hrvatska zna kome pripada i ko su joj prijatelji“ | Evropa | DW | 16.03.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

„Hrvatska zna kome pripada i ko su joj prijatelji“

Kakvi su odnosi Zagreba i Berlina, gde je Hrvatska danas, dve godine nakon ulaska u EU i kako će ta zemlja rešavati sporna pitanja sa Srbijom? O tome, uoči posete Nemačkoj, za DW govori nova predsednica Hrvatske.

Dojče vele: U utorak (17.3.) ćete prvi put kao hrvatska predsednica da posetite Nemačku. Susrešćete se sa kancelarkom Angelom Merkel i predsednikom Joahimom Gaukom. Šta je na dnevnom redu, kako ocenjujete odnose s Nemačkom i kako će oni ubuduće izgledati?

Kolinda Grabar-Kitarović: Kampanja je iza nas, ali i u njoj sam često govorila o odnosima s Nemačkom i da želim da obnovim to partnerstvo. Cenim nemačku ulogu u evropskoj i transatlantskoj arhitekturi i želim da našu saradnju ojačam. Želim da na neki način i obnovim međusobno poverenje i verodostojnost Hrvatske. Kao nekome ko je radio na pretpristupnim pregovorima i uveravao Evropsku uniju da će Hrvatska biti konstruktivan partner, bila sam razočarana kada je, nakon ulaska u Uniju, došlo do razilaženja u slučaju evropskog naloga za hapšenje i slučaja Perković. To je bilo nepotrebno. Hrvatska mora da dokazuje svoju verodostojnost tako što se drži onoga što je potpisala. Bez obzira na to, naši odnosi su vrlo dobri i partnerski. Povezuju nas, ne samo brojna hrvatska iseljenička zajednica i brojni nemački turisti, već i saradnja u NATO. Želimo da proširimo i naučnu saradnju, da ojačamo odnose u privredi, trgovinskoj razmeni i ulaganjima, ali i na najvišem političkom nivou. Nemačka je jedan od naših najvažnijih partnera u spoljnoj trgovini, ulaganjima, turizmu i saradnji između banaka kao i tehnologiji. To je strateško tržište za naše izvoznike. Za njih posebno želimo da proširimo mogućnosti. Hrvatska zna gde je, kome pripada i ko su joj prijatelji.

Prilikom ulaska Hrvatske u EU iz Nemačke su stizale najave da želi da pomogne u jačanju hrvatske industrije, ali to se, čini se, i nije dogodilo. Barem ne na neki spektakularan način kako su to građani očekivali. Zašto?

Generalno su očekivanja bila da će se ulaskom u EU stvari promeniti preko noći. Ali to je proces koji traje i koji mora da teče postupno. Ipak, smatram da je u protekle dve godine došlo do zastoja. To su te prve godine kada počnete da sedite za zajedničkim stolom, da radite zajedno, ali ono pravo dokazivanje tek sledi. U tom kontekstu treba posmatrati i pravu saradnju koja predstoji s Nemačkom. Ne želim da tražim krivce u prošlosti. Želim da se okrenem budućnosti i na ovim sastancima koji predstoje, a koji su tek uvod u široki dijalog i buduću saradnju. Želim da pokrenem stvari koje sada tapkaju u mestu.

Latentni evroskepticizam nije ni nelegalan, niti specifičnost Hrvatske. Jasno je artikulisan tokom izbora kroz jednog od predsedničkih kandidata. Gde su mu koreni?

On generalno postoji u Evropi. Uzrok za to jednim delom leži u globalnoj ekonomskoj krizi; ljudi su u vreme recesije generalno nezadovoljniji nego u vreme ekonomskog rasta. Hrvatska je profitirala od članstva u EU, jer se to ne meri samo evropskim fondovima, već i sveukupnom evropeizacijom društva, promenom stanja duha, promenom razmišljanja, iako u Hrvatskoj ni dve godine kasnije građanima nije sasvim „selo“ da smo danas članica EU. Još uvek se smatra da Brisel od nas neprestano nešto traži, ali mi smo sada ti koji sedimo za istim stolom i kreiramo politiku. Građanima nije dovoljno objašnjeno da moramo aktivno da učestvujemo u kreiranju evropske politike. Skepticizam je nastao i zbog činjenice da se preko noći nisu dogodile promene. Ali ja ne primećujem baš veliko nezadovoljstvo, kao ni želju da se udaljimo od EU. Štaviše, očekivanja su i dalje usmerena ka Briselu, u pravcu ekonomskog razvoja, ali i da se Hrvatskoj pomogne u reformama, naročito u fiskalnoj i monetarnoj politici.

Hrvatska u ovom trenutku traga za 1.600 građana nestalih u Domovinskom ratu, među njima je i 670 građana srpske nacionalnosti. Srbija je, smatra se, do sada mogla bezbroj puta da otvori svoje arhive kako bi se velik deo tih ljudi pronašao. Da li će ipak Brisel biti mesto gde će se to rešavati?

Nadam se da neće. To je bilateralno pitanje koje moramo da rešavamo između nas. Naravno, biće prilike da se o tome razgovara u okviru poglavlja 23 i 24, i zaštite manjina i svih tih pitanja preostalih iz rata koje je potreno zatvoriti i okrenuti se budućnosti. Ohrabrena sam razgovorima sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i potpredsednikom vlade Ivicom Dačićem. To je humanitarno pitanje koje se ne sme politizovati. Među nestalima su i osobe srpske nacionalnosti. Oni su naši državljani i potraga za njima je naša obaveza. Priznajemo to, i želimo da sa Srbijom, kroz dijalog, ubrzamo rešavanje tog pitanja. Inače, sva otvorena pitanja sa Srbijom trebalo bi rešavati dijalogom, a ako nije moguće, recimo u slučaju granica, onda preko međunarodnih sudova. Ali da to bude konstruktivno i da se ne dižu tenzije s obe strane granice. Sva su se ta pitanja rešavala suviše sporo i to bi trebalo ubrzati.

Kompletan intervju sa predsednicom Kolindom Grabar-Kitarović možete pročitati OVDE, na internet-stranici redakcije DW na hrvatskom.