Hrabra žena u muškom svetu | Mozaik | DW | 14.09.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Hrabra žena u muškom svetu

Život je Teu Rozenbaum vodio od bombama razorenog Berlina, preko Vijetnama, do Bele kuće u Vašingtonu. U svojoj autobiografiji koja je upravo izašla iz štampe ona opisuje kako je postala uspešna novinarka…

Brojne žene u autobiografijama opisuju sopstveni život samo u odnosu prema muškarcu – na jednoj strani bliskost kao u slučaju Eve Gabrijelson, koja je u knjizi „Obećanje“ opisala svoj život sa autorom krimi-romana „Milenijum“ Stiga Larsona ili izopštavanje, kao u slučaju knjige Mari Fransuaz Žilo o Pikasu. Često su to zakukuljeni saveti, jake knjige o jakim ženama (primer knjige Mirijam Mekel „Pismo mom životu“), a još češće zabavna forma samoreklamerstva poznatih osoba – glumica ili pevačica.

Napete su za čitanje one ženske autobiografije koje svoju priču mogu da zahvale zastrašujućim političkim ili društvenim uslovima: istinite – poput priče o Malali Jusafzai („Ja sam Malala“) ili Nede Soltani koja je napisala „Moje ukradeno lice“. Velika draž, ali i opasnost u brojnim autobiografijama je u tome što one često poprimaju obeležja romana – jedan primjer je opis bekstva iz Severne Koreje u knjizi „Crna magnolija“ autorke Hjeonseo Li.

Izboriti se protiv predrasuda i sumnji

Tea Rozenbaum, koja je rođena 1940. godine u Berlinu, je, nasuprot tome, pokazala da ne pripada ni jednoj od opisanih kategorija. „No Place for a Lady“ priča o „sasvim normalnom životu“, koji je daleko od skandalima obeleženih ličnih priča. Ipak, iako se ta nemačko-američka novinarka ni na koji način ne stilizuje u buntovnicu – njen životni put sigurno se ne bi mogao opisati kao „normalan“.

Thea Rosenbaum

Ronald Regan i Tea Rozenbaum: tokom njene karijere u Vašingtonu promenilo se pet američkih predsednika

Kao dete je u bunkerima Berlina preživela bombardiranje i 1945. godine se sa majkom krila od vojnika Crvene armije. Deda ju je zlostavljao. Sumnje u samu sebe koje su je mučile kao mladu devojku, pretvorila je u prusku odlučnost: učila je jezike, u najmanju ruku je želela da dobro govori engleski i to bolje nego učiteljica koja joj je davala loše ocene. Nije želela život sekretarice, a njen otac je to smatrao vrednim truda. I pošlo joj je za rukom – ubrzo je kao bebisiterka u Londonu sanjala na engleskom.

Prva i jedina dopisnica iz Vijetnama

„Tokom čitave moje karijere trudila sam se da budem prva i najbolja“ – ta izjava 70-godišnjakinje zvuči kao da se sama po sebi podrazumeva, ali ona odgovara onome što je Tea Rozenberg zaista i postigla. Njena karijera počela je tako što je postala prva i najmlađa žena-broker i uspela da stigne do Njujorka. U svojim dvadesetim godinama sledila je svog muža Amerikanca, otišla u Vijetnam i postala prva i jedina žena koja je za nemačku agenciju DPA izveštavala o ratu u Vijetnamu. Prijateljstva koja je tamo uspostavila, pomogla su joj kasnije kada je bila dopisnica prvog programa nemačkog javnog servisa ARD u Vašingtonu.

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka – međuvremenu je dobila dvoje dece – izveštavala je za vodeće nemačke novinske agencije o društvenim preokretima u SAD. Pisala je i za nemačke i za američke medije o lunarnoj sondi, atomskim podmornicama i školama za klovnove, Kju-kluks klanu i šefu „Plejboja“ Hjugu Hefneru. Sve to je trajalo pre nego što ju je ARD primetio i ponudio joj mesto u Vašingtonu. To je za nju trebalo da postane „posao iz snova“ – mesto višeg producenta u studiju ARD-a.

Producent u Vašingtonu

Tokom njene karijere na prvom programu nemačke televizije, promenilo se pet američkih predsednika. Kao producent zadužen za Belu kuću, ona je više od 30 godina koordinirala posao dopisnika te televizije iz inostranstva. Radila je sa Peterom Merzeburgerom, Fricom Plajtgenom, Tomom Burovom i Klausom Kleberom i pratila ih na njihovim putovanjima sa američkim predsednicima. Organizovala je intervjue sa Mihajlom Gorbačovim, Muhamedom Alijem i Majklom Džeksonom.

Tea Rozenbaum o svom životu piše na bazi činjenica - njena autobiografija se tako može proveriti na osnovu činjenica iz svetske istorije. Kada su recimo 11. septembra 2001. godine Sad potresli teroristički napadi, ona je kao organizatorka izveštavanja za Nemačku bila na prvoj liniji. Dok opisuje te teške dane, govori i o sopstvenim emocijama koje u njenoj knjizi, inače, ne igraju nikakvu ulogu. Hrabrost i znatiželja – to njen životni put jasno pokazuje – pomogli su joj da se probije u muškom svetu. Nakon ove knjige više niko neće moći da kaže da ona kao „Ledi“ u međunarodnom medijskom svetu nije bila – na pravom mestu.