Hobit sa Hogvortsa i slučaj doktoranta Malog | Evropa | DW | 06.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

portret

Hobit sa Hogvortsa i slučaj doktoranta Malog

Raša Karapandža je uhvatio srpskog ministra Sinišu Malog u plagiranju doktorata. Kakav je taj profesor strašnog imena? Šta ga tera da se iz Nemačke bavi doktoratima iz Srbije? Jedan dan sa Karapandžom u Vizbadenu.

Profesor Raša Karapandža, šef katedre za finansije Univerziteta EBS u Vizbadenu

Raša Karapandža

U kabinetu profesora Raše Karapandže u centru Vizbadena jedan bicikl sakuplja prašinu. Stariji, neupadljiv model, iza je montirano dečije sedište… solidan je znak integracije u nemačko društvo kada bicikl držite na sigurnom, pa makar i usred kancelarije, između radnog stola i mete za pikado na zidu. I makar tako bicikl izgledao kao hipsterski ukras spartanski opremljenog kabineta. „Idem ponekad i njime, ali više kolima“, kaže Karapandža, kao da je malo postiđen što više ne štedi životnu sredinu.

Ali do kampusa Univerziteta European Business School ima dobrih dvadesetak kilometara, dotle bi pedale vrteli samo najljući entuzijasti. Profesor Karapandža pak nije sportski tip, na gepeku automobila, tamo gde ljudi u ovom kraju drže nalepnicu fudbalskog kluba iz susednog Majnca, kod njega je logo autobota, dobrih momaka iz „Transformersa“. Deluje da voli fantastiku, obećava da će nam na kampusu pokazati kabinet koji podseća na Hogvorts.

„A ja sam više kao hobit“, kaže u šali o svom rastu. Na televiziji N1 – jer samo se ta televizija do sada setila da ga uključi u program – onako obrijane glave deluje krupno, ali to vara. Nasuprot pojavi, prezime deluje preteće. Karapandža – na turskom mu to dođe crna šapa ili kandža. „Da ne kažem – crna ruka“, opet se šali. Ali retko se smeje, sav je profesor, doduše od onih što ne nose kravate. Kaže, to je prevaziđeno.

Ali moral – to ne sme da bude prevaziđeno kod jednog profesora, smatra Raša Karapandža, diplomac astrofizike iz Beograda, doktor finansija iz Barselone, šef katedre prestižnog privatnog univerziteta u Vizbadenu. Šta čoveku koji se trajno oprostio od Srbije treba da provodi dane ispitujući doktorat nekog Siniše Malog, tada gradonačelnika Beograda? „Isto pitanje biste mogli da postavite i profesorima koji su otkrivali plagijate nemačkog ministra odbrane ili drugih ministara širom sveta. To je jednostavno akademski posao, spada u opis mog zanimanja.“

Kraduckanje

Najviše ga je kopkalo što je Mali jedini iz srpske političke vrhuške doktorirao na državnom fakultetu. Privatne univerzitete u Srbiji, kaže, ne može ozbiljno ni da komentariše i smesta bi ih zabranio. Ali Karapandža nije od onih što pričaju u stilu „da sam ja neka vlast“ – zapravo, retko stiže da prati vesti iz domovine. Ili, preciznije, trudi se da ih ne prati.

Pa ipak se na imanju Univerziteta gde je sniman film „Ime ruže“ sa Šonom Konerijem, među vinogradima na obali Rajne, Karapandža između predavanja, konsultacija i pisanja naučnih radova zanima brojanjem pasusa koje je Siniša Mali prepisao ili preveo iz tuđih radova.

Pokazuje nam program koji za to koristi – otvorite nečiji rad, i odmah su raznim bojama podvučene sve rečenice koje su već objavljene drugde. „Ovo mi se, recimo, ne sviđa“, kaže, gledajući jedan studentski rad. Momak je preuzeo samo rečenicu ili dve, i uredno citirao, ali Karapandža bi hteo da studenti pišu svojim rečima.

„Ministar Cu Gutenberg je izgubio doktorat zbog osam paragrafa. Mi u slučaju Siniše Malog govorimo o desetinama stranica“, priča dalje. Pre dve i po godine je za DW rekao da bi se stvar sa doktoratima kojima se srpski političari kite kao plemićkim titulama dala rešiti samo ako bi nekoliko uglednih profesora izašlo u javnost. Jer, ne može biti da bi se srpska vlast usudila da onda provlači tolike profesore po tabloidima.

Ali, dve i po godine i tri komisije kasnije, Karapandža zna da je bio naivan. Sada više nije siguran da li će odbor za etiku Univerziteta u Beogradu preinačiti odluku sa Fakulteta organizacionih nauka prema kojoj Mali jeste „kraduckao“, ali je toliko značajno doprineo nauci da mu se mora progledati kroz prste. „Kad čitate izveštaj imate utisak kao da se oni trude da dokažu da je kopirano manje od deset procenata, a da je kao okej kopirati manje od toga“, kaže Karapandža.

Doktorant Mali je nazvao Karapandžu „tviter-profesorom“, tabloid „Alo“ anonimusom „željnim slave“ koji odbija strane investicije od Srbije optužbama na račun uglednih akademskih građana. „Alo“ je čak pisao Univerzitetu u Vizbadenu – pismo sročeno na odličnom engleskom – tvrdeći da je Karapandža plagirao svoj doktorat.

Te se stvari ovde uzimaju ozbiljno, pa je dekan formirao komisiju koja je stvar ispitala i ustanovila da je sve čisto. „Oni (koji su pisali pismo) više time sramote državu iz koje potičem nego što sramote mene“, kaže Karapandža. „Nemam ja problem sa svojim doktoratom, ali imam sa tim što se šalje signal da potičem, što bi rekla premijerka, iz šume. Kao da me šumski ljudi napadaju.“

Integrisan u Vizbadenu

Od takvih stvari – uvreda, pretnji, podmetanja – Karapandža ne može da pobegne iako dobro zna šta je beg. Porodica je izbegla iz Karlovca 1993. godine, tada je bio petnaestogodišnjak. I danas mu, veoma retko, izleti neka reč bliža hrvatskoj varijanti jezika. „Išao sam u Petu beogradsku gimnaziju. Nisam imao pritisak da odmah progovorim ekavicu. Čak mi je nastavnik srpskog rekao da smem da pišem i ijekavicom – ali da samo budem konzistentan“, priča on.

Iz vremena SFR Jugoslavije se još dobro seća da je zagrebačka televizija puštala samo jedan crtani film dnevno – ali ne i četvrtkom. Tog dana bi Raša potajno mrzeo svog bliskog rođaka Stevu Karapandžu čiji je kuvarski šou išao umesto crtaća. Taj Karapandža je jugoslovenski Džejmi Oliver (mada je o Oliveru izjavio da „upropašćava jelo“), prva velika kuvarska zvezda koja je poručivala da „valja dobro propirjati, onda popapriti i obavezno jednu žlicu Vegete“. Raša u kući u Vizbadenu ima nekoliko njegovih knjiga.

Suprugu je upoznao još kao klinac u Petnici, istraživačkoj stanici koja okuplja talentovanu i vrednu decu. Sa sinom su uglavnom u Vizbadenu, ali svake godine i na kampusima čuvenog NYU u Njujorku ili Abu Dabiju – tamo predaje kao gostujući profesor. Tako ovaj „tviter-profesor“ leti svetom, ali ga to, kaže, sve više umara. Vizbaden, mirni bogati mehur, baš i nije realna slika Nemačke. Možda je Karapandži baš zato ovde tako lepo.

„Integracija“ – i sam koristi magičnu reč. Na stolu mu stoji pismo adresirano na „Frau Rasa prof. dr. Karapandza“ jer mnogi Nemci i dalje nisu navikli da muško ime može da se završava na „a“, o čemu bi autor ovog teksta mogao da napiše roman. Ali profesora to ne dotiče nimalo.

Ima nešto i u tome što su ga na matičnom Univerzitetu punih deset godina zaredom – otkad se zaposlio – studenti proglašavali najboljim profesorom. Vidi se da je ponosan, ali to nikad ne bi isticao. I dekanu je bilo malo neprijatno kada je u glasanju na Fejsbuku Karapandža dobio dvadeset puta više glasova od svih ostalih profesora zajedno. Zašto ga vole? „Strahovito sam dobro organizovan. I mejlovi – to je važno! Prosečno studenti šest minuta čekaju na moj odgovor putem mejla.“

U onom obećanom kabinetu što liči na Hogvorts zavese su crvene i teške, astal od masivnog drveta, a fotelje toliko duboke da Karapandža sasvim tone. Umesto portreta Dambldora i drugih profesora magije izvešane su fotografije svih dekana i predsednika Univerziteta EBS iz višedecenijske istorije. „Moja još nije tu, ali biće“, kaže Karapandža. Tome se čak i on nasmejao.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama