Hendikepirani na Kosovu „štede korake“

Meljiman Mustafi živi u jednom podšarplaninskom selu prizrenske opštine. Preležao je dečiju paralizu i jedna noga mu je amputirana. Može da se kreće samo pomoću proteze. Čovek koji mu je proteklih 40-tak godina, u nekadašnjem ortopedskom preduzeću „Rudo“ u Prištini radio te proteze, umro je.

„Ja skoro pet godina štedim korake. Svaki korak je suvišan jer može i ovo da mi se slomi i da ostanem vezan za krevet. Verujem da 80 odsto hendikepiranih na Kosovu deli moju sudbinu. Dobijam penziju od 45 evra pa mi često i struju isključuju jer nemam da platim“, kaže Meljiman.

„Sramota je imati hendikepirano dete“

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), na Kosovu živi oko 200.000 osoba sa ograničenim sposobnostima, odnosno hendikepiranih. Prilike u kojima oni žive daleko su od onoga što je predviđa Međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

Pored toga, na Kosovu je i dalje za mnoge sramota da priznaju da je njihovo dete hendikepirano. Jedna mlada majka, koja je baš zbog toga želela da ostane anonimna, za Dojče vele kaže da od Vlade Kosova dobija pomoć od 100 evra i dodaje da je „to sve što dobija za svoje dete.“

Nenad Rašić, ministar za rad i socijalna pitanja negira da na Kosovu ima oko 200.000 hendikepiranih i tvrdi da je njihov broj daleko manji. A, kada je reč o brizi o njima, ministar objašnjava da je „za njih predviđeno više socijalnih šema“.

„Po jednoj, koja je nedavno počela da se primenjuje, roditelji dece, ili deca sama, do punoletstva dobijaju po sto evra mesečno. Mi pomažemo i 30-tak organizacija kojima je delatnost briga o deci sa specijalnim potrebama“, kaže Nenad Rašić.

„Na nuli smo“

Na Kosovu postoje tri objekta za smeštaj osoba sa hendikepom, a u više centara organizuje se i njihovo školovanje. Ta deca trebalo bi da pohađaju škole sa ostalim vršnjacima, a ne u takozvanim specijalnim školama, ali za to, međutim, nema infrastrukture – počevši npr. od sanitarnih čvorova.

„Slažem se da može i više, ali s obzirom na budžetske sposobnosti – radimo dosta dobro“, smatra kosovski ministar Nenad Rašić.

Međutim, Katica Kabašaj koja se, nakon udaje, iz Hrvatske doselila na Kosovo i ima troje hendikepirane dece, kaže da na Kosovu za njih „nema razumevanja”. „Škola nema psihologa i pedagoga za zdravu decu, a kamoli za hendikepiranu. Ona nemaju nikakva prava – ništa nemaju. Na nuli smo, a treba početi od nečega”, kaže Katica Kabašaj.

Autor: Refki Alija, Prizren

Odgovorna urednica: Sanja Blagojević