Gulag 2.0 - svakodnevica u ruskom logoru

Robovski rad, neispavanost, batinanje… Muzičarka pank grupe „Pusi Rajot“ Nadežda Tolokonjikova koja štrajkuje glađu oštro je kritikovala životne uslove u ruskim kažnjeničkim kolonijama. „Svakodnevica u kolonijama je tako osmišljena da se potiskuje čovekova volja, radi se o zastrašivanju i pretvaranju ljudi u neme robove od strane drugih zatvorenika koji upravljaju brigadama i koji dobijaju uputstva od uprave zatvora“, napisala je u otvorenom pismu, objavljenom 23. septembra.

I drugi zatvorenici i predstavnici organizacija za zaštitu ljudskih prava već godinama kritikuju neljudske uslove u radnim logorima.

Nasledstvo Staljina

Više od 585.000 hiljada zatvorenika registrovano je 2012. godine u kažnjeničkim kolonijama, podaci su Federalne službe. Na to još dolazi 260.000 ljudi koji se nalaze u istražnim zatvorima. Autonomna republika Mordovija pritom igra važnu ulogu. U njoj se nalaze kažnjeničke kolonije koje su izgrađene još u Staljinovo vreme. U sovjetsko doba tamo su bili zatvoreni „neprijatelji naroda“.

Mordovija se nalazi oko 500 kilometara južno od Moskve. Duž asfaltirane ulice - koja kreće od železničke stanice Potma i okružena je šumom- nalazi se osamnaest radnih logora. Zlatne kupole crkve uzdižu se iznad ograde sa bodljikavom žicom. Sa obe strane ulice je mnoštvo osmatračnica. Tu je logor za osuđenike na doživotni zatvor, za strance, žene, muškarce, bivše policajce i hronično obolele.

Građani druge klase

Obe kažnjeničke kolonije za žene sa brojevima 13 i 14 – nasuprot su jedna drugoj. Svetlana Bahmina iz Moskve iz ličnog iskustva poznaje život i radnom logoru broj 14, u kome kaznu odslužuje Nadežda Tolokonjikova. Ona je tamo provela dve i po godine. Bivša advokatkinja naftnog koncerna „Jukos“, Mihaela Hodorkovskog, kao i njen šef, bila je osuđena za proneveru i utaju poreza.

„U početku sam bila šokirana“, priseća se Bahmina dolaska u koloniju. Oko stotinu žena bilo je smešteno u jednu baraku. Tuširanje je bilo dozvoljeno samo jednom nedeljno. U baraci je bio jedan toalet, ali pošto nije funkcionisao, žene su morale da koriste poljski WC napolju.

Najgore od svega međutim nije bila teška svakodnevica, već odnos prema zatvorenicima. „Prema njima se odnosilo kao prema ljudima druge klase“, kaže Bahmina. „Radili smo mnoge sate prekovremeno. Bilo je kao na traci. Postojao je plan proizvodnje koji je morao da se izvrši. Ko to nije uspeo, bio je napadan od strane drugih žena“, priča Bahmina, koja je u aprilu 2009. godine prevremeno puštena.

„Neverovatan psihički pritisak“

Dnevni raspored u logoru je strogo regulisan. „Ustajanje u šest sati, gimnastika napolju, smeštanje ličnih stvari o ormare, doručak. U sedam sati se počinjalo sa radom“, opisuje Sara Murtazalijeva svakodnevicu u kažnjeničkoj koloniji broj 13. Čečenka je 2005. godine osuđena na osam i po godine zatvora zbog pripreme jednog terorističkog napada. Organizacija za zaštitu ljudskih prava „Memorial“ označila ju je kao političkog zatvorenika čiju su optužbu iskonstruisale tajne službe.

„Tamo smo šili sve moguće, od vojnih uniformi i rukavica, pa sve do šatora. Zamenili smo dan za noć“, govori ta tridesetogodišnjakinja. Murtazalijeva je u proseku mesečno zarađivala oko 700 rubalja, što je oko 15 evra. Kao Čečenka bila je pod posebnim nadzorom. Nekoliko puta je pretučena. To što joj je u koloniji najviše nedostajalo, su mir i mogućnost da bude sama. „Na sve strane su postavljene video kamere. Oseća se stravičan psihički pritisak“, dodaje Murtazalijeva. Nakon što je prošle godine puštena na slobodu, otišla je u Francusku gde je dobila politički azil.

Svet za sebe

Novinarka i aktivistkinja za ljudska prava Soja Svetova iz Moskve, kažnjeničke kolonije u Mordoviji opisuje kao svet za sebe, iz kojeg ni zatvorenici, ni stanovnici ne mogu da pobegnu. Služba za zatvor je glavni poslodavac u regionu. Generacije čitavih familija su zaposlene u kolonijama. Svetova kaže da je često zovu zatvorenici iz Mordovije koji se žale na nasilje iza rešetaka.

Ipak, primećuje i neka poboljšanja. Tako su u međuvremenu oni koji su prvi put osuđeni bolje odvojeni od zatvorenika koji tamo ne borave prvi put. Ali, prema njenom mišljenju je najvažnije da ruska vlada počne da se interusije za stanje u zatvorima.

Autori: Olga Kapustina / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković