Grupa za tugu

Deca su veselo istrčala iz prepune prostorije. Sada je u prostoriji mirno i roditelji razgovaraju. Oseća se pažnja i bliskost kada se Bernd priseća očaja nakon smrti supruge: „Obuzela me je grozna panika: kako da to kažem deci?“ Drugi klimaju glavom – taj im je osećaj dobro poznat. Berndova supruga je umrla na jedno Badne veče. Neko mu je u bolnici dao telefonski broj Mehthild Šreter-Rupiper, žene koja pomaže članovima porodica u prevladavanju tuge nakon smrti drage osobe.

 - pročitajte još: „Možda su ih mrtvi spasili od smrti“

Bernd ju je pitao kako da svojoj deci, petogodišnjim blizancima Florijanu i Franciski, objasni da je mama mrtva. Ona mu je savetovala da ne okoliša nego da počne s onim što su deca sama doživela: „Ne: mama je otišla od nas. Nego: videli ste da je ovde bila hitna pomoć. Ona je bila jako bolesna, nije joj se više moglo pomoći. I onda je umrla.“ Bernd kaže da mu je taj savet mnogo pomogao. Od tada je prošlo četiri godine, no deca žele da i dalje dolaziti u grupu za tugovanje.

Osim Berndove dece, ovoga popodneva su s majkom ili ocem u Institut za pomoć porodicama u žalosti u Gelzenkirchenu došla i druga deca starosti od pet do devet godina. Dok roditelji zajedno sede, deca su se raspršila u malim po prostorijama. Tu je i pet stručnjaka ovog instituta.

Roditelji pričaju o predrasudama na koje nailaze kad ljudima kažu da s decom odlaze u grupu za tugovanje. „Ti prisiljavaš tvoje dete da govori o smrti?“ No ovde deca mogu, ali ne moraju govoriti o smrti. Većina ljudi verovatno ne bi došla u ovu grupu već zbog njezinog naziva, pretpostavlja Bernd. A jedna majka objašnjava: „To je vesela grupa, ovo ime joj uopšte ne odgovara.“ Andrea prepričava šta je njena kćerka rekla svojim prijateljicama: „Šteta je da se ne smeju povesti gosti.“

Ne treba se bojati osećanja

Mehthild Šreter-Rupiper kaže da nije dobro tugu i smrt držati podalje od dece jer ih jača ako nauče da govore o svojim osećanjima. A i roditelji su srećni što ovakve grupe postoje. Ovde nikome ništa ne moraju da objašnjavaju i da se pravdaju: „Ako sam ljut, ljut sam, ako sam žalostan, žalostan sam. To kod dece verovatno nije drugačije nego kod odraslih.“

Andrea kaže da bi zdravstvo uštedelo puno novca, a ona snage i živaca da je ranije došla u ovu grupu. Ona je svoju kćerku nakon smrti supruga jednom sedmično vodila dečjem psihologu i išla na razna savetovanja. To im nije puno pomoglo. „Mom detetu su zapravo trebala druga deca koja su sasvim normalna mada im je takođe neko umro“, kaže Andrea.

Roditelji često osećaju nesigurnost. I za njih je naporno uvek iznova objašnjavati šta im se dogodilo: u dečjem vrtiću, školi, na poslu... A tu su i izjave koje vređaju. Šta se nikada ne sme reći onima koji su izgubili voljenu osobu? „Već je prošlo tako dugo vremena, sad je stvarno dosta“, kaže jedna majka i dodaje da bi tu izjavu trebalo zabraniti.

„Božić bez tebe“

Leandrin otac je umro kada je imala 11 godina. Grupa za tugovanje je za nju bila mesto na kojem je mogla da kaže i pita šta hoće. Danas joj je 21 godina i završila je obuku za podršku u tugovanju. Uprkos sopstvenom iskustvu, jedne posete porodici u žalosti se jako plašila. Šreter-Rupiper joj je rekla da idu u porodicu u kojoj je otac ubio majku. „Užasno sam se bojala“, priznaje Leandra, „ali nije bilo tako teško kako sam očekivala.“ Leandra je pratila kćerke ubijene majke na pogreb i stajala s njima u crkvi pored kovčega kada je jedna od njih čitala pismo majci.

Za ljude u žalosti su najteži tmurni dani u novembru i decembru, kada se rano smrači i kada je Božić pred vratima. Poslednje sedmice uoči Božića institut u Gelzenkirhenu organizuje misu za sve koji tuguju za nekim. „Tuga je osećaj ljudskosti“, reči su s kojima Šreter-Rupiper pozdravlja posetioce mise.

 - pročitajte još: Smrt je imala američke oči

Na misi se čitaju izjave ljudi koji tuguju: „Tata, da sam znala da ćeš umreti, još jednom bih te bila jako zagrlila, poljubila i rekla ti da te beskrajno volim i da ću te uvek voleti.“ Na kraju je osmogodišnja Emilija pročitala: „Nedostaješ mi, tata!“ Njen je otac poginuo u avionskoj nesreći kada je imala četiri godine. Ona zahvaljuje onima koji su joj pomogli da zadrži sećanje na njega: porodici, prijateljima i ljudima kao što su „Mehthild i moja učiteljica“. I kaže: „Ja smem biti tužna, a smem biti i srećna.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android