Granica koje ima i nema

Toni dobro poznaje Tabanovce i okolinu. Tu je rođen, na severoistoku Makedonije, uz samu granicu sa Srbijom. Nosi papuče i majicu sa dvoglavim orlom ispod kojeg piše „Rusija“. Već je video dosta televizijskih ekipa. Drago mu je da može da pokaže neprohodan put. Tim putem odlaze izbeglice kada ih taksisti, koji ih dovoze iz Đevđelije, iskrcaju na autoputu. „Ovde kradu hranu po baštama i dvorištima. Gladni su, ali ne žele probleme sa domaćim stanovništvom“, priča Toni dok preko oborenog debla prelazi potok. Kaže da je pre nekoliko minuta istim putem prošla grupa od 50 izbeglica. „Pola njih će ostati kod nas. Sigurno planiraju neki rat“, kaže Toni i dodaje da je providna taktika Iračana, Pakistanaca i Sirijaca koji su pobegli od rata i bede. Po njemu, oni žele prvo da se nasele u dovoljnom broju u zapadnoj Evropi, a onda će da proglase svoju državu. „Isto kao što su to uradili Jevreji“, dodaje.

Približavamo se mesnoj železničkoj stanici. Toni ima rešenje za problem: „Neka idu u Sjedinjene Američke Države. Nemci i Francuzi mogu sakupiti izbeglice i poslati ih avionima. I reći – izvol'te dragi Amerikanci, svakako ste izazvali ratove u Iraku i Siriji.“

„Moram da budem pametan“

Na železničkoj stanici upravo stiže grupa izbeglica, koja je imala sreću da se u Đevđeliji izbore za mesto u vozu. Komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice je u blizini podigao bele šatore, koji donekle štite od žege. U popodnevnim satima nema ni volontera, ni lekara, oni obilaze izbeglice samo jutrom. Izbeglice ovde često samo natoče vodu da bi potom nastavili peške prema severu. Na srpskoj strani granice tvrde da dnevno u zemlju uđe oko dve hiljade izbeglica. Jedan čovek nam otkriva princip prelaska: „No police – go. You see police – go back.“

Ovamo stiže i Zaman iz Maroka, noseći veliki ranac. On je poseban, mada ne redak slučaj. Široko osmehnut čovek priča da je živeo četiri godine u Atini i to bez papira. „Grci su fini ljudi. Ali policajci su pravi rasisti“. Zaman potvrđuje glasinu da grčka policija reku izbeglica koristi da bi se otarasila ilegalnih doseljenika, onih koji godinama žive u Grčkoj.

Tako su se u Makedoniji obreli i Kinezi koji su za život zarađivali masažom na grčkim plažama ili prodajom jeftine kineske robe u Atini. Oni su jedini koji u stvari žele nazad u Grčku. Zamanu se smučio život bez ljudskog dostojanstva. „Valjda ću naći put do Nemačke, tražim ga. Nije puno to što želim, neki pošten posao i pošten život“.

Marokanac će na tom putu morati prvo da pređe granicu prema Srbiji. Nema makedonske pogranične policije, ali srpske kolege ponekad iskrsnu sa mašinkama i dvogledima. Zaman kaže da mora biti pametan. Mito za policajce ne dolazi u obzir. „Nemam toliko para“, kaže on.

Igre žmurke

Ljudi u uniformama srpske žandarmerije koja je u stvari deo vojske, ne izgledaju kao tipovi koji bi uzeli mito. Na brežuljku se dosađuju osmatrajući Tabanovce. „Već ste 500 metara na teritoriji Srbije“, kaže jedan, dok se ostali smeju novinarima koji nisu videli mali beli granični kamen. „Sad ćemo da vas strpamo u zatvor“, zbijaju i dalje šale. Jedan od njih, sa izbrijanom glavom i tetovažama na mišici negoduje zbog makedonskih kolega koji po njemu ne čine ništa da obezbede granicu. Za njega je stvar prosta: „izbeglice pokušavaju u gomili da pređu granicu, mi ih šaljemo nazad“.

Pogranične patrole ne služe hermetičkom zatvaranju granica, već verovatno doziranju dnevnog broja izbeglica. Na izbeglice kojima pođe za rukom da pređu granicu čeka izbeglički kamp u Preševu. Tu ih registruju i daju im vremenski ograničenu dozvolu za kretanje Srbijom. U jednom pismu, koje smo videli svojim očima, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije nudi privatnim prevoznicima uvođenje posebnih linija od kampa u Preševu do Beograda. Prevoznici se rado odazivaju, naposletku, izbeglice plaćaju kartu koja košta 13 evra.

Srbija želi da ubrza protok izbeglica prema severu i da ih što pre uputi u Mađarsku. Stoga nije čudno što pripadnici žandarmerije posle nekoliko minuta sedaju u džipove i odvoze se. Čim su se vozila udaljila, nekoliko porodica iz Avganistana koje su čekale u žbunju, upućuje se ka skoro nevidljivom belom graničnom međašu.