Grčke kamikaze

Na šta bi uopšte, teoretski, dogovor mogao da liči? Grčka vlada je sinoć dozvolila da propadne i druga runda pregovora sa Evrozonom – jer ova nije htela da se povinuje volji delegacije iz Atine. Čak i iskusne pregovarače EU frustrira činjenica što se za stolom nije ni prišlo sadržinskoj diskusiji.

Do danas ministar finansija Varufakis nije pokazao niti jedan papir sa brojevima, podacima i željama grčke strane. Kaže, njegove kolege su lepo mogle u Njujork tajmsu da pročitaju kakvo rešenje želi. Svoje predloge je malo usmeno razradio i to je to. Posle propalog sastanka je ipak ekspresno obznanio da je navodno spreman da uradi sve za dogovor, te da je kompromis moguć već u naredna dva dana. Osim ako se nije preračunao.

Vapaj kod Amerikanaca?

Grčki ministar očigledno ume da bude drzak – tako se ne ophodi sa kolegama, pogotovu kada hoćete njihove pare. Teško je zamislivo da će Volfgang Šojble i kompanija dozvoliti da ih novajlija u ringu vuče za nos.

Čak i pre sastanka je raspoloženje bilo na nuli i neki su govorili da nemaju poverenja u obećanja iz Atine. Nikako nije pomogao ni pokušaj da se posvađaju EU i Evrozona. Sada Grčkoj najpre treba dobra volja. Možda Varufakis već traži novi posao kao kolumnista u novinama? Zašto bi inače namere svoje vlade o prelaznom finansiranju objavljivao prvo u američkoj štampi, a onda u Briselu taj tekst predstavio kao jedinu osnovu svojih zahteva? Da li se nadao da će predstavnici američkih vlasti uskočiti i zatražiti od Evropljana da popuste? To neće pomoći Varufakisu. Ili možda hoće da mu SAD finansiraju državni budžet? Srećno s tim.

Dežurna babaroga Šojble

Krizni menadžment Ciprasove vlade je neodgovoran i diletantski, ali sa druge strane propaganda te iste vlade je profesionalna. Simpatizeri se privlače izjavama punim protivrečnosti i kvazi-činjenica. Grčku guše dugovi! – a ne kažu da otplata počinje tek 2022. godine. Kamate su previsoke! – a prilično su niske. Trojka je odgovorna za bedu Grka! – a zapravo su krive bivše vlade u Atini koje su mogle da saniraju budžet i na drugi način.

Kao dežurna babaroga i glavni krivac za grčki jad uvek se navodi Nemačka, i to obavezno sa nacističkim paralelama i ostatkom repertoara iz kante za smeće. Samo što proklinjani ministar Šojble nikako nije sam sa druge strane stola. U međuvremenu su se njegovom beskompromisnom stavu prema grčkim zahtevima pridružili ministri iz baltičkih zemalja, ili čak Irske i Španije, zemalja koje su nekako pregurale dužničke krize.

Atina traži ni manje ni više nego privremeno – ali ne kaže se koliko privremeno – finansiranje sopstvenog državnog budžeta od strane Evrozone. Tek tako, bez garancija ili dogovora o vraćanju dugova. Simpatična želja, ali želje su jedno. Nešto sasvim drugo je kada izgubite dodir sa realnošću i nastupate pijani od sopstvenih predizbornih obećanja. Sa druge strane, ministri Evrozone zahtevaju da se postojeći dogovori poštuju, makar u grubim crtama. Do sada je uvek nalaženo rešenje kada je nekoj vladi treba više vremena da uhvati dah. Ali pregovarači nisu ni stigli dotle – Atina o tome neće ni da priča sledeći pomenuti moto: sve ili ništa.

Ko se boji Gregzita još?

I šta ako bude ništa? Možda još jedan razgovor u petak, ali tek ako Grci lepo zamole i predstave konkretne planove. Izgleda da se Atina u tom ruskom ruletu sa budućnošću svoje zemlje još uvek uzda u navodni smrtni strah Evrozone od Gregzita, istupanja Grčke iz monetarne unije. Tu se možda varaju – za neke evropske političare je nova vlada u Atini veći problem od Gregzita. I odakle Ciprasovoj vladi ideja da će Evropska centralna banka uvek iznova puniti grčku kasu, koja se neumitno prazni jer ljudi sklanjaju novac?

Zaista, državni bankrot sve je bliži, sa svim svojim posledicama. Za sada nije jasno da li će Atina u poslednjem trenu skrenuti sa tvrde linije ili je, kao kamikaza, već uračunala i mogućnost propasti. Pitanje je kada će Grci shvatiti kakvu igru sa njima igra njihova vlast.