Govor bez reči | Mozaik | DW | 06.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Govor bez reči

Ljudi od pamtiveka maštaju o tome da mogu da „čuju“ ono što neko misli. Naučnici u Karlsrueu traže način kako da tu „naučnu fantastiku“ zaista dovedu u našu svakodnevnicu.

„Ideja je jednostavna“, objašnjava Tanja Šulc. „Radi se o tome da signale koji se u mozgu stvaraju kod govora pretvorimo u reči i rečenice.“ Ta informatičarka i njeni saradnici u Institutu za tehnologiju u Karlsrueu (KIT) doduše još nisu našli čitav odgovor, ali su uspeli da pronađu način kako da „posmatraju“ mozak dok ta osoba govori. U tome su im pomogle neobične okolnosti.

Kao ispitanici su se na raspolaganje stavili sedmorica ljudi iz Sjedinjenih Američkih Država koji boluju od epilepsije. Njihovi mozgovi već su bili „pripremljeni“ za posmatranje jer su im lekari odstranili deo lubanje i oprezno postavili mrežu elektroda. Taj hirurški zahvat služi tome da njihovi lekaru otkriju kada će da usledi novi epileptični napad kako bi mogli da preduzmu odgovarajuće mere. „Cilj tog načina istraživanja jeste da se otkrije, na kom mestu u mozgu počinje napad padavice i na koja mesta lekari možda mogu da utiču kako bi smanjili broj tih napada“, objašnjava Tanja Šulc.

Deutschland Tanja Schultz Informatikerin am Karlsruher Institut für Technologie

Tanja Šulc

Elektrode direktno u mozgu

Sve u svemu, za takvu specijalnu dijagnostiku pacijenti moraju da ostanu u bolnici nedelju do dve i to sa „otvorenom lobanjom“. Naravno, mesto zahvata je pod lokalnom anestezijom kako ne bi trpeli bolove, ali inače su potpuno pri svesti.

Iako je dakle taj hirurški zahvat „spajanja“ mozga neposredno na mrežu elektroda zamišljen iz sasvim drugih razloga, te okolnosti pružile su nemačkim istraživačima ogromne mogućnosti upravo u istraživanju govora i načina, kako se oblikuju misli u našim glavama.

Tanja Šulc je tako dala tim pacijentima kratke tekstove koje je trebalo da glasno pročitaju. Ona i njeni saradnici pažljivo su beležili sve moždane aktivnosti koje su nastajale pri čitanju i sinhronizovali ih sa akustičnim signalima izgovorenih reči. „Na osnovu akustičnih signala smo tako mogli da pojedina slova povežemo sa određenim moždanim aktivnostima“, objašnjava informatičarka.

Zato je tim naučnicima bilo dovoljno da koriste uobičajene programe za „prepoznavanje“ govora. „Kada se govori neki nepoznat jezik, dakle govor čiji sadržaj ne poznajemo, onda na osnovu ove baze podataka možemo da otkrijemo koji su prototipovi najsličniji. Tako možemo da sklapamo čitave rečenice“, kaže nemačka naučnica.

Različiti uzorci za različite jezike

Naravno, s obzirom na to da su ispitanici bili Amerikanci, čitavo ispitivanje sprovedeno je na njihovom maternjem, engleskom jeziku. Za sva slova koje se mogu naći u tom jeziku istraživači su utvrdili prototipove i došli su do 50 različita uzorka. „Ako bismo sada to radili i za nemački jezik, onda bismo morali da 'naučimo' oko šezdeset prototipova. Ali svejedno da li ima 60, 50 ili samo 40 osnovnih uzoraka, pravilo je da možemo da ih obrađujemo sa uobičajenim programima za prepoznavanje govora kakvi su danas ugrađeni i u mnogim mobilnim telefonima.“

Spracherkennung durch Gehirnströme

Mogu se utvrditi tačni uzorci za svako izgovoreno slovo - tačnije, fonem.

Jedina, iako bitna razlika je u tome što programi za prepoznavanje govora analiziraju zvučnu krivulju, dakle krivulju zvučnog pritiska stvorenog prilikom govora i koji je zabeležio mikrofon. U ovom slučaju to nije zvučna, već krivulja aktivnosti mozga: „Tim načinom smo za svako slovo stvorili neku vrstu baze podataka sa uzorcima aktivnosti mozga i on se svaki put ponavlja kada se to slovo izgovori.“ Svako slovo može da se poveže sa određenom moždanom aktivnošću i obrnuto, moždana aktivnost može se povezati sa slovom. Ono što na kraju ispada jeste zapravo ono što je izgovoreno.

Ipak dalek put do „čitanja misli

Za ovaj test ispitanici su glasno čitali kratke tekstove, ali se naučnici nadaju da će naći „uzorke“ i za reči koje neće čitati glasno, već će reči biti formulisane samo u njihovim mislima. Ali to je još uvek vizija za budućnost.

Iako, to je vizija koja tim naučnicima iz Karlsruea i svima nama otvara upravo neviđene mogućnosti. To nije samo teoretska mogućnost da „diktiramo“ tekstove već našim mislima, već je to ogromna nada i za pacijente koji fizički nisu sposobni da izraze ono što misle i osećaju, na primer pacijente takozvanog locked-in sindroma.

„Nadamo se da ti bolesnici mogu da zamisle nešto što bi želeli da kažu pa da mi sa našom tehnologijom te signale u mozgu neposredno pretvorimo u reči. Tom tehnologijom možemo da 'gledamo u mozak' ljudima dok govore i tako možemo bolje da razumemo koja područja mozga su aktivna u govoru i kako sve te aktivnosti međusobno deluju. Tako i locked-in pacijentima možda možemo da damo glas, nada se Šulc.

Ona je štaviše uverena „da će se to dogoditi još za mog života“. Ipak, da se vratimo na ideju „čitanja misli“ iz naučne fantastike: nemačka naučnica smatra da tako nešto neće nikada biti moguće.

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.