Godina u znaku Saracina

Ono što se decenijama spominjalo samo na rubovima rasprava o socijalnoj politici, 2010. je eksplodiralo u polemici koju je, bar kad su stranci u Nemačkoj u pitanju, karakterisala do sada neviđena otvorenost. Kad se napokon priznalo da se ne radi o radnicima u gostima, ili popularno „gastarbajterima“, za koje nije važno da li govore nemački ili ne, jer će se ionako uskoro vratiti kućama, počelo je da se postavlja pitanje koliko integracije može da se zahteva od jedva priučenog radnika iz istočne Turske, a koliko od akademski obrazovanog žitelja Istanbula.

Rasprava se naročito intenzivirala nakon spoznaje da Nemačku ovi potonji, dakle dobro obrazovani i ambiciozni stranci, ionako manje-više zaobilaze u velikom luku. Iz tog saznanja rodila se teorija po kojoj u Nemačkoj isključivo žive loše obrazovani, neuki stranci koji nemaju ni volje, a ni kapaciteta za nešto što se zove integracija.

Iako ta teorija nije nova, ona je 2010. dobila novog portparola u liku i delu Tila Saracina, socijaldemokratskog političara i, sada već bivšeg člana uprave Nemačke centralne banke (Bundesbank). On je svojom knjigom „Nemačka ukida samu sebe“ potukao ne samo sve rekorde po prodaji nego i po pojavljivanjima u nebrojenim TV diskusijama. Na njima se uglavnom raspravljalo o teoriji po kojoj je budućnost Nemačke ugrožena zahvaljujući sve brojnijoj populaciji stranaca, pri čemu je Saracin naročito na zub uzeo one, muslimanske veroispovesti.

Integrisani „panceri“

Ta tema nije zaobišla ni najvažniji sportski događaj 2010, Svetsko prvenstvo u fudbalu. Iako su i na prošlim prvenstvima za „pancere“ ili kako ih ovde radije zovu „Elf“ (nemačku fudbalsku reprezentaciju) igrali igrači čiji roditelji nisu rođeni u Nemačkoj, ove godine nemačka selekcija već je na prvi pogled odavala do koje mere je Nemačka postala multikulturalno društvo. Vladina poverenica za integraciju Marija Bemer nije propuštala priliku da u javnosti naglasi činjenicu da su 11 od 23 igrača koje je selektor Joahim Lev poveo u Južnoafričku Republiku, stranog porekla.

„Kada malo bolje pogledam uokolo moram da zaključim da nas ovde ima sa svih strana. Mnogi od vas kažu: 'Mi smo Nemci, mi pripadamo ovde'. I zato smatram da je vrlo važno to što je Mesut Ozil odlučio da zaigra za nemačku reprezentaciju. To je bila važna odluka i mislim da bi mnogi koji su ovde odrasli isto tako na to trebalo da se odluče“, rekla je Marija Bemer prilikom posete jednom fudbalskom klubu sa „mešanim“ sastavom.

Mesut Ozil, turskog porekla, i jedna druga zvezda „pancera“, Sami Kedira, iz nemačko-tuniskog braka, dva primera uspele integracije. Ali, ključ uspešne integracije je pre svega jezik.

„Ona ko ne govori jezik zemlje u kojoj živi, samo je pasivni promatrač. Oni koji nauče jezik, napreduju i ujedno su i dobar primer drugima“, smatra Marija Bemer.

U nastavku: Genetika na Saracinov način

Genetika na Saracinov način

Ali, „šarena“ nemačka reprezentacija, osvojeno treće mesto na Svetskom prvenstvu i veliko multikulturalno mnoštvo koje je pred ekranima na trgovima nemačkih gradova pratilo uspeh nemačke ekipa su jedna strana medalje. Druga se pokazala nekoliko nedelja nakon prvenstva, krajem avgusta. Tada je iz štampe izašla već spomenuta knjiga Tila Saracina. Taj sporni političar, koji je i ranije izlazio u javnost sa spornim tezama, uglavnom na račun stranaca, ovoga puta izazvao je pažnju tezama o smanjenoj inteligenciji kod migranata turskog i arapskog porekla kao i tvrdnjom da „svi Jevreji poseduju zajednički gen“. Ipak, Saracin se u svojoj knjizi i na javnim nastupima ne okomljuje na sve useljenike.

„Migranti iz Istočne Evrope, Indije, Kine ili Vijetnama nemaju problema sa integracijom. Te grupe su bolje obrazovane i imaju više izgleda na tržištu rada. Oni predstavljaju ekonomsko, kulturno i društveno obogaćenje za Nemačku“, kaže Saracin.

Istovremeno šest miliona useljenika muslimanske veroispovesti za Saracina ne predstavljaju obogaćenje. Problemi sa integracijom kod te grupe, kako tvrdi sporni političar, prouzrokuju to da evropske zemlje muku muče sa useljenicima iz muslimanskih sredina. „Onaj ko nije obrazovan, onaj ko nam dolazi samo zbog socijalnih povlastica, ko sa sobom dovlači veliki broj članova porodice, taj će društvo više da košta nego što će tom društvu doprineti“, zaključuje Saracin.

I islam je deo Nemačke...

Takve izjave uzburkale su mnoge duhove u Nemačkoj. I dok mu neki daju za pravo, prebacujući mu jedino način na koji te istine iznosi u javnost, drugi smatraju da se Saracin nalazi na potpuno pogrešnom putu. Među njima je i novi nemački predsednik Kristijan Vulf koji je u svom prvom obraćanju javnosti, i to prilikom proslave 20. godišnjice nemačkog ujedinjenja, za centralnu temu uzeo upravo problem integracije, ali i pripadnosti različitih veroispovesti modernom nemačkom društvu.

„Hrišćanstvo je bez sumnje deo nemačkog društva. Judaizam takođe. To je naša zajednička hrišćansko-jevrejska prošlost. Ali, i islam u međuvremenu pripada Nemačkoj“, rekao je Vulf. Međutim, umesto da smiri, ta izjava dodatno je uzburkala duhove. I to naročito u konzervativnim krugovima.

„Mi, Demohrišćanska unija, smo za to da nemačka kultura vodi glavnu reč u ovoj zemlji. Mi smo protiv multikulturalnosti. Multikulturalnost je mrtva“, rekao je krajem oktobra Horst Zehofer, predsednik Hrišćansko-socijalne unije (CSU). On se istovremeno založio za zaustavljanje useljavanja iz „drugih kulturnih podneblja“.

...i hrišćanstvo deo Turske

Rasprava oko toga kako se odnositi prema strancima, pogotovo onima muslimanske vere, nastavljena je nekoliko sedmica kasnije prilikom posete nemačkog predsednika Vulfa Turskoj. On se tamo oštro usprotivio zahtevu za zabranu useljavanja iz Turske, ali se istovremeno založio za prava hrišćana u toj zemlji i zaključio da i hrišćani imaju pravo da grade svoje crkve i podučavaju svoju veru.

Krajem godine javna rasprava o useljavanju i integraciji stranaca se smirila. Ali, s obzirom na demografsku situaciju i nedostatak radne snage u mnogim sektorima, useljevanje je tema koja će još koju godinu ako ne i deceniju da zaokuplja nemačku javnost. Ta tema, kako je rekao nemački ministar unutrašnjih poslova, zahteva „staloženost i strpljenje“.

Autori: S. Riperger / N. Krajcer

Odg. urednik: I. Đerković