Globalno zagrevanje izmišljotina? Fusnota 22…

Ujedinjene nacije nas preko svog Saveta za klimu IPCC uče da se naša planeta zagreva, da se zbog toga otapaju velike količine leda, da je nivo mora u drastičnom porastu i da se sve to dešava zbog takozvanog efekta staklenika – nemogućnosti da suvišna toplota napusti našu atmosferu jer u njoj ima previše ugljen-dioksida. Posledice koje treba da očekujemo su katastrofalne.

Oni koji se ne slažu sa tim mišljenjem, tvrde da su u pitanju izmišljotine i poluistine iza kojih stoje politika i veliki biznis. Osnovne teze skeptičara glase: 1) da se klimatska kretanja ne mogu predvideti (uporediti običnu vremensku prognozu koja često zataji mada je u pitanju „pogled“ samo nekoliko dana unapred); 2) da čovek ne može da „štiti klimu“, baš kao što ne može ni da joj naudi jer 3) klimatske promene zavise pre svega od sunčevog zračenja, oblačnosti i padavina, te vulkanske prašine; te 4) da je uticaj tehnički proizvedenog ugljen-dioksida (tj. uticaj čoveka) na klimu – marginalan.

Svake godine, prenose „skeptični“ naučnici, na milion molekula vazduha dolazi 1 ili 2 dodatna molekula CO2, tako da čitava „zaštita“ klime koju proklamuju UN predstavlja smanjivanje tih dva molekula - za oko desetinu! Tu je i teza 5) da je čitava priča smišljena kako bi „izdaci za zaštitu klime“ mogli dobro da se naplate.

Veliki biznis

Tako bi zaštita klime, onako kako je zamišljaju Ujedinjene nacije, samo Evropsku uniju godišnje trebalo da košta 175 milijardi dolara. Novi izvori energije i promene standarda su oblasti na koje su veliki koncerni već stavili svoje moćne šape. Sa druge strane, naučnici koji se protive tom trendu, trpe represivne mere. Jedan od njih je Bjern Lomborg, švedski naučnik i aktivista pokreta „Grinpis“ kojeg je magazin Tajms proglasio jednom od 100 najvažnijih ličnosti našeg sveta. Što je više istraživao, manje je nalazio elemenata u prilog zvaničnoj klimatskoj doktrini:

„Svi koji su proveravali navode IPCC bili su iznenađeni – i ja sam se plašio mračne budućnosti“, rekao je, „ali, objektivni podaci su pokazali suprotno. Smatram da treba da delamo u skladu sa istinom“... Ali, umesto odgovora na rezultate Lomborgovih istraživanja, šef IPCC-a, Rađendra Pačauri je ovog naučnika nazvao „Hitlerom“.

Jedan drugi stručnjak, profesor Ričard Tol, bio je jedan od glavnih autora IPCC-a – dok nije izrazio sumnje u scenarije katastrofe. Iako je u pitanju naučnik čija dela spadaju u najviše citirana u savremenim studijama o klimi – njegovo protivljenje zvaničnoj dogmi koštalo ga je radnog mesta u Međunarodnom savetu za klimu. Njegov komentar je glasio: „Ljude poput mene izbacuju iz ove institucije, jer smatramo da nije štetna klima, već klimatska politika, ako se suviše brzo preduzme suviše mnogo stvari, to bi moglo skupo da nas košta“.

IPCC do sada bio loš prognozer

No, IPCC upravo tvrdi da tokom narednih tridesetak godina moramo preduzeti sve što je moguće kako bi rast temperature ostao manji od dva stepena. Studija u kojoj je to izneto, ipak, ima i drugu stranu: onaj ko zaviri u dobro skrivenu fusnotu broj 22, videće da tamo piše da se pomenute tvrdnje temelje na saznanjima „veoma malog broja studija“.

Nije to prvi put da IPCC iznosi scenarije katastrofe. 1990. godine, ova organizacija je tvrdila da treba da očekujemo porast nivoa mora od 60 centimetara; 1993. je tu prognozu već smanjila na 50, a danas nas upozorava da će taj nivo porasti za 30 centimetara. Skeptici se bune zbog monopola na informisanje sveta o klimi koji su IPCC-u dala glavna svetska politička tela. Informacije IPCC-a služe kao pokriće za veliki novac, i veliku moć, koji se koncentrišu oko klimatske politike. To je Najdžela Koldera, bivšeg urednika časopisa „Nju sajens“, i podstaklo da tu instituciju nazove „međuvladinim radnim kružokom birokrata koji radi sa političkim ciljevima“.

autor: Saša Bojić

odg. urednik: Nemanja Rujević