Glasaš po savesti ili kako šef kaže?
28. oktobar 2009.
U nemačkom parlamentu Bundestagu postoje rasprave i glasanja u kojima šefovi poslaničkih grupa izričito zagovaraju slobodno odlučivanje svakog poslanika. Oni se obično organizuju kada nema jedinstvenog stava stranke, na primer, oko osnovnih etičkih pitanja poput stava o abortusu i zaštiti embriona.
Ali to je važilo i pri odlučivanju o sedištu Bundestaga i Savezne vlade nakon ujedinjena Nemačke 1990. Unutar stranaka i među njima bili su zagovornici Bona, ali i Berlina. Posle dužeg sukoba predsednica Bundestaga Rita Zismut je 20. juna 1991. saopštila tesan razultat.
„Za Berlin 337 glasova...“
Tako je odlučena politička selidba, a da na to nisu uticale poslaničke grupe. Ali to je izuzetak - po pravilu je partijska disciplina iznad slobodnog mandata, kaže bivši ministar odbrane Rupert Šolc:
„Kada bi bilo pritisaka iz poslaničkih grupa, to bi bilo protivno Ustavu. Ali postoji određena disciplina unutar poslaničkih grupa u smislu da većinsko mišljenje šefova grupe bude preporuka za pojedinačne poslanike.“
Moć šefova stranaka
Na kraju krajeva, i Ustavom je naglašena uloga stranaka. U članu 21 stoji: „Stranke učestvuju u formiranju političke volje naroda“. A poslanici mogu dobrim delom da zahvale strankama za svoje mesto u Bundestagu, jer su birači glasali za predloge stranaka. Glasanje prema sopstvenoj savesti poslanika i slobodni mandat, za mnoge su ideal koji je teško ostvariti. Politikolog Jirgen Falter kaže:
„Pravno gledano, poslanicima jeste zagarantovana sloboda savesti. Međutim postoje neformalne mogućnosti prinude. Ako poslanici glasaju suprotno stavu stranke, poslanička grupa ima mnogo mogućnosti. Može da izvrši pritisak na njih, da ih socijalno izoluje, povuče iz odbora ili važnih službi. Verovatno je najteža disciplinska mera to da poslanik na idućim parlamentarnim izborima ne bude ponovo kandidovan, što bi značilo kraj njegove političke karijere.“
Takve mere pokazuju moć šefova stranaka, a vlade su stabilne samo kada mogu da se oslone na glasove „svojih“ poslanika. Kod javnih glasanja zna se ko je za šta glasao, znači povećava se transparentnost ali istovremeno i pritisak na slobodu savesti poslanika. Nasuprot tome, transparentnost o platama poslanika zahteva slobodu savesti koja se ne može kupiti.
Autori: Johen Fok / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković