Fudbal tera ljude u bolest?

Otmar Hicfeld, selektor švajcarske fudbalske reprezentacije, trener koji može da se pohvali čitavim nizom velikih klupskih uspeha, proteklog vikenda je, komentarišući „slučaj Rangnik“, priznao da je i on bio korak od „sagorevanja“. Godine 2001, nakon što je s minhenskim Bajernom osvojio Ligu šampiona rekao je tadašnjem menadžeru kluba Uliju Henesu: „Treba mi pauza, otići ću.“ Henes nije hteo za to ni da čuje, pa je Hicfeld nastavio da vodi najtrofejniji nemački klub, ali to mu više, kaže, nije pričinjavalo ni zadovoljstvo niti veselje. Čak ni 2003, u godini u kojoj je Bajern osvojio dve titule.

Tek godinu dana kasnije primetio je da je na izmaku snaga i nakon što je 2004. otišao iz Bajerna trebalo mu je, kaže, više od godinu dana da povrati snagu, apetit i volju za životom. To je bio i jedan od razloga što je odbio ponudu da postane selektor nemačke reprezentacije. Hicfeld smatra da je pritisak pod kojim rade fudbalski treneri gotovo neizdrživ: „Već kada dođe do neke male krize, čovek počne da se oseća kao da trči kroz šiblje. Pritisak je stalno tu, a ima jako malo prostora za odmak od njega. To je najveći problem, to jurcanje sa termina na termin i činjenica da si uvek pod prismotrom.“

Stisnute šake u džepu

Ponukan Rangnikovim korakom, o emocionalnom svetu trenera sa neuobičajenom otvorenošću je u jednoj televizijskoj emisiji u nedelju (25.9.) progovorio i trener Bajera iz Leverkuzena Robin Dut. Najviše energije čovek gubi, rekao je, kada nema nikakvog izduvnog ventila za sve napade, neistine i uvrede kojima je svaki profesionalni fudbalski trener izložen. „Ima toliko mnogo situacija u kojima kao trener morate da stisnete pesnice u džepu, jer morate da se suzdržite da nekom protivreakcijom ne pogoršate situaciju.“

Naravno da svaki trener zna u šta se upušta i koliko će njegov posao biti stresan, kaže Dut, ali traži ipak veću podršku i više poštovanja: „Diskusije o sportskim porazima trebalo bi da se vode i na sportskoj nivou, a ne da se u njima uvek traži ljudska greška. A kada se ona nađe, onda se s nje ne silazi.“

„Polovina trenera latentno ugrožena“

Trener Armin Ve koji je sa Štutgartom pre nekoliko godina osvojio titulu prvaka, a sada trenira Ajntraht iz Frankfurta tvrdi da „Rangnik nikako nije usamljen slučaj“: „U Bundesligi je polovina trenera latentno ugrožena, ali o tome kolege ne pričaju jedan s drugim. Dobro je da smo sada počeli da o tom problemu otvoreno razgovaramo“.

Šalkeov doktor Torsten Rarek pak smatra da bi ubuduće u trenersko obrazovanje trebalo uključiti metode za svladavanje stresa. „Ako već stres ne može da se smanji, onda mora da se poveća otpornost na njega i izdržljivost“, ističe Rarek. Prema njegovom mišljenju, Ralf Rangnik će se vratiti svojoj profesiji, ali ukazuje i na to da nije retkost da čovek, nakon duboke krize, otkrije neku novu perspektivu i pronađe nove, potpuno drugačije ciljeve. Ponovni povratak na trenersku klupu nakon „sagorevanja“, većina čelnih ljudi u klubovima ne smatra uopšte problematičnim.

Henes: „Fudbal je samo odraz društva“

Predsednik Bajerna Uli Henes pak smatra da svet fudbala nije ništa „nečovečniji“ od bilo kojeg drugog segmenta društva, već da je on samo njegov odraz: „Moramo da prestanemo da mislimo da je ovo problem specifičan za fudbal. To ni u kom slučaju nije tako. Sve više ljudi u društvu u kojem živimo treba pauzu jer više ne mogu da izađu na kraj sa pritiscima kojima su sa svih strana izloženi, to je opšte-društveni problem koji se uočava i u svim drugim preduzećima i na svim drugim pozicijama, tvrdi Henes, ali je sa tim svojim stavom, čini se, ipak prilično usamljen.

Autorka: Dunja Dragojević (dpa, sid)
Odg. urednik: Ivan Đerković