Filmski set za lečenje rana iz prošlosti

Neki kaluđeri puše, neki piju pivo, drugi su se raskomotili na plastičnim stolicama i dremaju. Jaron se igra sa svojim krstom koji mu na dugom lancu visi oko vrata: „Da, čekanje je naša sudbina“. Strpljenje mu je potrebno sve do četiri ujutru, procenjuje taj 30-godišnji Izraelac. U drugim okolnostima sati čekanje bili bi tortura, ali ne i na ovom filmskom setu. „Imamo hrane, pića, čak i WC koji funkcioniše – sve je odlično organizovano. Tipično nemački“, smeje se.

Jaron nije jedini koji u glavi ima određene slike o „tipično nemačkim“ karakteristikama. Na snimanju trilera „Jerusalimski sindrom“ za nemačku televiziju u Izraelu, susreću se predstavnici dve nacije čije su istorijske veze vrlo kompleksne i kontradiktorne. Tako s jedne strane, prema anketama, Izraelci smatraju odnos prema Nemcima uglavnom pozitivnim i opuštenim. Više od polovine Nemaca pak smatra da je Izrael „agresivan“.

Predrasude u koferu

Krist Evert zadužen je da sve ide po planu. I on je imao predrasude. „Pre putovanja u Izrael, dok sam još bio u Nemačkoj, imao sam određene sumnje“, priča taj nemački 53-godišnjak. „Istovremeno, Izrael me je veoma interesovao i želeo sam da vidim kako tamo život funkcioniše u tako posebnim okolnostima.“ Kao prvo, mislio je jednostavno da putuje u krizni region: „Mnogo toga se čuje i vidi iz Izraela.“ A kao drugo, zanimljivo mu je da izraelsko društvo upozna u kontekstu političkih diskusija kao što je ona o mukotrpnom mirovnom procesu sa Palestincima koji je stao. „Pitao sam se kakav je mentalitet tih ljudi.“

Sada je u Izraelu već šest sedmica i sa svojim izraelskim kolegom Gadijem Levijem iz producentske kuće „Zvi Shpilman“ organizovao je snimanje: zajedno su obilazili moguće lokacije i onda odlučili koje će izabrati. Složili su „vozni red“ za 25 dana snimanja i neprestano računali hoće li uspeti da izađu na kraj sa budžetom od oko dva miliona evra. „Imamo zajednički zadatak i zajednički ga i rešavamo“, kaže Gadi. Nemci su, dodaje, vrlo precizni i to je korisno. Evert je u međuvremenu naučio da su Izraelci doduše nestrpljivi, ali i spontaniji i fleksibilniji od Nemaca. „I to da se u Izraelu ne može žijeti samo od glume, jer je zemlja veoma mala.“

Izrael u drukčijem svetlu

I za Manfreda Hatendorfa, urednika nemačke medijske kuće SWR, koja producira film, nemačko-izraelska saradnja je posebno iskustvo. A rodila se iz njegove ideje. On je, zajedno sa jednim svojim kolegom, još pre pet godina razmišljao o filmu koji će „nemačkom gledaocu pružiti drugačiju sliku Izraela“. Bez bliskoistočnog sukoba, bez holokausta. Konačno je pao dogovor da će to biti triler o jednoj mladoj trudnici koja oboljeva od tzv. „jerusalimskog sindroma“, koja samu sebe smatra Marijom i koja upada u mrežu jedne fundamentalističke hrišćanske sekte.

U projekat je uključen i 41-godišnji Oliver Berben, uspešni nemački producent i sin poznate nemačke glumice Iris Berben. Njegov otac je Izraelac, pa je Berben i sam u detinjstvu mnogo vremena provodio u Izraelu, a kasnije snimao i dokumentarce o toj zemlji. „Oliver je imao i ideju za priču o 'jeruzalemskom sindromu'“, upućuje Hatendorf. Za Berbena je tako snimanje bilo skoro „utakmica na domaćem terenu“.

„Nikome ovde nije lako“

Na filmskom setu je pao mrak. Vide se još samo obrisi manastira Bet Gemal u blizini Jerusalima. Trg ispred njega jarko je osvetljen – snimanje je u toku: „Silence - Ruhe – Scheket“ (Tišina). Na tri jezika. Reditelj Dror Zahavi koji radi u Nemačkoj, a potiče iz Izraela viče: „Akcija!“ Nemačka glumica Leoni Beneš u ulozi Marije previja se u trudovima i u automobil je nose njena sestra Rut (Jerdis Triebel) i psihijatar Uri Peled (Benjamin Sadler). „Seci!“ – scena je snimljena.

Snimanje u Izraelu traje do kraja maja. Kris Evert ostaje tamo do kraja i želi za to vreme vidi što je moguće više. „Moje predrasude potpuno su nestale i sada na sve gledam drugim očima“, kaže. Izgradio je sa svojim izraelskim kolegama odnos pun poverenja i veoma mu je zanimljivo da sa njima priča – pa čak i o politici. „Nikome ovde nije lako“, zaključuje zamišljeno.

Autorke: Ulrike Šlajher / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković