Film „Otac“ – to je Srbija onakva kakva jeste | Mozaik | DW | 25.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Berlinale

Film „Otac“ – to je Srbija onakva kakva jeste

Film „Otac“ Srdana Golubovića dobio je nagradu publike kao najbolji igrani film na Berlinalu. Propale fabrike, korumpirani sistem, siromaštvo koje ljude tera u očaj – to je slika Srbije predstavljena u Berlinu.

Goran Bogdan u filmu „Otac“ Srdana Golubovića

Goran Bogdan u filmu „Otac“ Srdana Golubovića

Koliko očajna mora da bude jedna majka koja je spremna da zapali sebe i svoju decu? Početna scena filma „Otac“ prikazanog u sekciji „Panorama“ ovogodišnjeg filmskog festivala u Berlinu otvara priču o ocu jedne porodice koja bi, da se radi o holivudskoj produkciji, možda mogla da završi srećno. Ali reč je o filmu koji je inspirisan stvarnim događajem u današnjoj Srbiji, u kojoj je realnost sve, samo ne Holivud.

Stvarni otac u stvarnoj priči je Đorđe Joksimović iz okoline Kragujevca. Njemu su nadležne, lokalne institucije oduzele decu uz obrazloženje da on o njima ne može adekvatno da se stara, jer za to nema materijalnih uslova. Joksimovićev život razbio se poput prozorskog stakla na koji je bačen kamen i pred njim su ostale samo krhotine: izgubio je posao u fabrici, majka njegove dece završila je na psihijatriji i rečeno mu je da će njegova deca ubuduće da žive u hraniteljskoj porodici. Očajan, ali odlučan da se bori za njih, zaputio se peške u Beograd da se direktno obrati za pomoć Ministarstvu za rad.

Balkanski „Pariz, Teksas“

Reditelj Srdan Golubović upoznao ga je pred Ministarstvom i poželeo da njegovu priču ispriča na filmskom platnu. „Kad sam saznao za tu njegovu priču i kad sam otišao da razgovaram sa njim, prva asocijacija mi je bila ’Pariz, Teksas’. Shvatio sam da ima nešto stvarno sinematično u njegovoj priči. A onda sam, razgovarajući s njim, saznao da on nije krenuo u tu šetnju kao neki racionalni akt protesta, već da je nekom svojom intuicijom krenuo da pokaže sebi i drugima da može“, ispričao nam je Golubović u ekskluzivnom razgovoru za DW. U tom trenutku je, kaže, od te priče odlučio da napravi bajku sa socijalno-birokratskim početkom, a ne socijalnu dramu. „Tako se film odvojio od realnog događaja i realnog čoveka, i postao fikcija.“

Srdan Golubović: Prva asocijacija mi je bila „Pariz, Teksas“

Srdan Golubović: Prva asocijacija mi je bila „Pariz, Teksas“

I tako je Đorđe postao Nikola. „Nisam hteo da manipulišem sa stvarnim događajem i sa sudbinom stvarnog čoveka, jer u filmu nije sve kao što se njemu desilo. Nisam želeo da njemu stavljam neki teret svega ovoga. A onda se Ognjen Sviličić (scenarista filma, prim.aut.) setio da je sveti Nikola zaštitnik putnika, pa smo odlučili da se on zove Nikola.“

Teško siromaštvo kao posledica raslojavanja društva

Nikola, kojeg odlično glumi Goran Bogdan, kreće peške na put od 300 kilometara, put na kojem prolazi pored napuštenih i uništenih fabrika. Sreće krijumčara ljudima koji ga nagovara da uzme pravdu u svoje ruke, da otme decu i da ih u njegovom kombiju, u kojem prevozi ilegalne migrante, prebaci preko granice. Na hlebu i vodi pešači kroz šume, polja i livade, sreće vukove koji mu se sklanjaju sa puta i ljude koje je nevolja naterala da postanu vukovi.

„Ja se nisam ni najmanje trudio da slika Srbije bude ružnija nego što jeste. Stvarno sam se trudio da to bude onako kako jeste. Čim se izađe iz zone komfora u Beogradu, u kojem moji prijatelji i ja živimo, čim čovek ode u predgrađa ili sela van Beograda, to je neki potpuno drugi život.“ Golubović je, kaže, želeo da napravi priču koja je duboku utemeljena na onome što je srpsko društvo danas, i tu njegov film ne poštuje zakone bajke.

-pročitajte još: Još uvek radi bioskop

Nikolina priča je priča koja je simptomatična za Srbiju u današnjem trenutku i koja, veruje reditelj, nije mogla da se dogodi kada je on, rođen 1972, bio mali. U Jugoslaviji je, navodi, razlika između najniže i najviše plate bila 1:7, a danas je jedan prema nekoliko hiljada. To, zaključuje, nužno dovodi do strašnog raslojavanja društva.

„Ja sam odrastao na Novom Beogradu koji je u stvari bio Jugoslavija u malom. U istoj zgradi je živeo i sa mnom išao u školu moj drug kojem je otac bio direktor naftne kompanije Jugopetrol, dole je bio sin kamiondžije. Nikoga nije zanimalo niti je bilo važno koliko ko ima novca i ko je kome otac, nego je način da se dokazuješ u društvu bio da si duhovit, da igraš dobro fudbal, da si dobar đak, da si dobar drug. To su bile potpuno druge vrednosti. Toga svega više nema.“

Ali Golubović je svestan da drastično raslojavanje društva nije pojava specifična za Srbiju i zemlje koje su nastale nakon raspada Jugoslavije, već da je reč o globalnom fenomenu. Zato, veruje, priča o Nikoli ima i određenu univerzalnost: „U suštini je ovo priča o obespravljenom čoveku koji je odbačen od sopstvenog društva.“

Kraj inspirisan Hičkokom

Nikola odlučuje da se bori za svoja prava, tiho, uporno i jedino kako zna i može – hodajući u pocepanim cipela i s nogama punim krvavih žuljeva. On tako postaje junak, bez svesti i želje da to postane. Štaviše, stidi se toga da bi neko mogao da ga vidi kao junaka. Nikola samo želi nazad svoju decu i svoj život. Ali insistirajući na tim osnovnim pravima, on sebi vraća dostojanstvo. I otvara vrata za nadu. Nikola na kraju filma je potpuno drugačiji čovek od Nikole na početku filma.

Golubović je, priča nam, kada je počeo da radi na svojoj filmskoj priči, i iako je u nju upleo elemente bajke, znao da ona ne može da ima hepi end. Ali rešenje za kraj je našao u jednoj priči iz života velikog rediteljskog maga Alfreda Hičkoka i vremena kada je on iz Velike Britanije išao u Ameriku da radi prvi film za slavnog producenta Dejvida O. Selznika. Hičkoku su, naime, tada svi govorili: on će da te tera da radiš filmove s hepi endom. „Otišao je sa Selznikom na večeru i kada se vratio, prijateljima koji su nestrpljivo čekali da im kaže šta je bilo, rekao: ’On neće da traži da od mene da snimam filmove koje imaju hepi end, ali će da traži od mene da snimam filmove koji imaju nadu.’ I ja sam se time vodio.“

Film je film. A život je život. Đorđe Joksimović, čovek u čijoj priči je Srdan Golubović našao inspiraciju sa svoj film koji je pozvan na Berlinale i koji će 28. februara da otvori beogradski FEST, nije ni nakon skoro pet godina dobio svoju decu nazada. Ali nada ostaje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama