Fatalni zvuk – crna barka za belu ružu | Mozaik | DW | 30.07.2022

Upoznajte novu internet-stranicu DW

Pogledajte beta verziju dw.com. Nismo još gotovi! Vaše mišljenje nam može pomoći da se poboljšamo.

  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Fatalni zvuk – crna barka za belu ružu

Fernando Pesoa je zapisao da samo Portugalci mogu poznavati to osećanje jer ga jedino oni mogu i imenovati. Ja ipak mislim da je i izgubljena zemlja – a ja sam rođen u jednoj takvoj – dovoljan razlog da se voli fado.

Portugal Fado | Gemälde

Hoze Malhoa u Muzeju fada u Lisabonu

Za sve je kriva pokojna Sezarija Evora. Da te jesenje večeri nisam slušao radio gledajući u pravcu gde je na kraju pruge magla progutala Rajnu, ne bih začuo hrapavi androgini glas kako peva: Quem mostrava esse caminho longe? Ko je pokazao taj put? Onda se refren poput vrelog žiga utisnuo u moju dušu: Sodade dessa minha terra. Pri čemu se reč “sodade” ponavlja tri puta. Žal za mojom zemljom.

Ne umem to bolje prevesti. “Sodade” je na kreolskom dialektu portugalskog koji se govori na Zelenortskim ostrvima u isto vreme i isto i mnogo više od portugalskog „saudade”. Tu tek počinje teška zbrka. Jer je prema svim svetskim rečnicima portugalska reč „saudade” bez prevoda. Ona obuhvata i „svetski bol” i čežnju i melanholiju, u celoj skali od vedre sete do teške crne žuči, i žal – onaj karasevdah koji nam je zaveštao Bora Stanković: „zdrav sam, a bolan”. 

Saudade

Čežnja za nemogućim – za povratkom izgubljenog. Čežnja za zavičajem. Ljubav koju smo izgubili vraća se na ovim notama. Izgubljena zemlja – a ja sam rođen u jednoj takvoj – dovoljan je razlog da se voli fado. Fernando Pesoa je zapisao da samo Portugalci mogu poznavati to osećanje jer ga jedino oni mogu i imenovati. “Saudade je poezija fada”, kategoričan je Pesoa. 

Dakle, Sezarija Evora, rođena na ostrvu koje su kolonizovali Portugalci, pevala mi je te jeseni na nemačkom radio-programu, pesmu onako kako bi mi Koštana pevala da sam Mitke. Prevario se Pesoa. Ne moraš da budeš Portugalac pa da osetiš taj slasni žal što se penje uz kičmu, isti onaj koji sam osetio kada su mi u Ohridu za sto prišli stari muzičari, a ja naručio “Zajdi, zajdi”. 

Sezarija, je i kao svetska zvezda na binu izlazila bosa i tako pokazivala da je u svom biću bliža tužbalicama robova koji su govorili “sodade” nego portugalskim robovlasnicima koji su svoju tugu nazivali “saudade”. Poslednji put je pevala u Beogradu 2009. Mada sam tada bio u gradu, nisam otišao u Sava centar. To je jedan od propusta zbog kojih se do danas kajem. Jer je Sezarija Evora umrla 2011. Mada je ona bila kraljica muzičkog pravaca morna, koji jeste inspirisan fadom, ali i brazilsko-afričkim muzičkim nasleđem, poslužila mi je kao zlatni most prema fadu.

Pred Marizin koncert u Beogradu

Pred Marizin koncert u Beogradu

Fado teče prema ušću

Ova priča, više od deceniju kasnije, ipak ima srećnu poentu. Druga Afrikanka, rođena u Mozambiku, svetski poznata kao Mariza, navratila je 23. dana meseca jula do Beograda i održala koncert. Ovu priliku nisam propustio. Mada bih više voleo da sam čuo njen kristalni glas u nekoj od lisabonskih noći, i vrela beogradska subota poslužila je svrsi. Diva je po ko zna koji put trijumfalno ostavila srca publike da krvare i tuku u ritmu fada. Sve u njenoj pojavi na bini bilo je puno emocija. Posle nekoliko poznatih melodija uz punu instrumentalnu pratnju, Mariza se odlučila da deo koncerta posveti izvornom fadu. Prateći muzičari su se povukli, na bini su ostali portugalska i španska gitara plus njen glas. Tri stolice. Čak je u jednom trenutku odložila i mikrofon. Njen ogoljeni, lepi vokal se s lakoćom probio do poslednjih redova poređanih između obale Save i Hercegovačke.

Meni ovaj put ništa nije moglo pokvariti susret sa muzikom. Ni zlokobni prizvuk imena ulice koji u asocijacijama vodi do siledžijskog ponašanja države pri rušenju objekata – da bi ovde nastala bina na kojoj pevaju svetski velikani – ni zlatno odličje koje će predsednik – glavni krivac za nasilje u Hercegovačkoj – sutradan dodeliti Marizi. Njena muzika će u meni ostati iznad toga. 

Kada su je majka Afrikanka i otac Portuglac,  doveli u Lisabon iz Mozambika, gde je rođena, bio je to još jedan sudbinski susret Afrike i fada. Odrasla je u kraju poznatom kao Morarija, što u prevodu znači – mavarska četvrt. Lisabonom su više od četiri veka vladali muslimanski Mavri. Prvi portugalski kralj Alfonso Veliki 1147. vratio je Lisabon pod hrišćansku vlast, a arapska ali i jevrejska sirotinja, ostale su da žive baš u ovom kraju. 350 godina kasnije ovo stanovništvo je proterano, neki od njiih su u Osmansko carstvo doneli svoje pesme. Njih mi danas pevamo kao sevdalinke.

Mariza - koncert u Beogradu

Mariza - koncert u Beogradu

 Crna barka i bela ruža

Prilikom mojih nekoliko boravaka u Lisabonu shvatio sam da u lisabonskoj Morariji danas opet žive desetine etnija, i da fado nije salonska, već gradska, narodna muzika. Svi je pevaju. Ovde i u susednoj četvrti Alfami ta muzika je nastala u devetnestom veku, jedni kažu kao muzika dokova, drugi tvrde da su brazilske balade bile presudne. Muzikolozi ne mogu da prečuju arapsku boju u zvuku portugalske gitare. Molski štimung i velike patetične geste – sve to volimo i mi ovde, na Balkanu. Taj jezik razumemo.

Mariza je rođena u glavnom gradu Mozabika 1973. Sve do 1975. kada je zemlja stekla nezavisnost od Portugala grad se zvao Lorenso Markeš, a potom Maputo. Marizi su njeni afrički koreni i danas važni. To se najbolje čulo u ritmičnom uvodu u njen svetski hit Crna barka - Barco negro – u kojem udruženo progovaraju Afrika i Brazil. Velika Amalija Rodrigez je pevala tu pesmu. Mada bi poneki Portugalac ovo shvatio kao bogohuljenje, modernizovana verzija mi je lepša.   Bolji ulaz u pesmu bubnjevima retko sam video i na brojnim rok koncertima koje sam posećivao u zadnjim decenijama prošlog veka. Mariza vapi: „Oni su ludi, ludi, ludi". U pesmi se spominju lude starice na plaži koje kažu da se ljubav više neće vratiti. I vetar koji baca pesak na prozore i voda koja peva u umirućoj vatri. „I tvoj crni čamac je plesao u svetlosti“. Ovo su jake slike. Pesničke. 

U drugoj pesmi „Ludost" (Loucura) Mariza poziva: „Plačite, plačite, pesnici moje zemlje“. Kaže da je ona sva od fada, da „živi pevanu pesmu“. „Blagosloveno je ovo ludilo" poručuje mi diva u ovoj vreloj noći i nema tog čoveka koji ne bi osetio da ovde iza umetničkog insceniranja nadohvat ruke jedna velika istina – istina patnje koja postaje lepa. Pred kraj je otpevala i moju omiljenu stvar: „Uzmi belu ružu, stavi je na grudi“. 

Te beogradske noći shvatio sam da je ispred mene jedna od najvećih umetnica sadašnjice. Svojevremeno sam gledao jedan video na kojem je Mariza zaplakala dok je u Lisabonu pevala „Narod moje zemlje" (Gente Da Minha Terra). Kada je u Beogradu sišla u publiku i prošla na nekoliko centimetara od nas video sam u njenim očima da ima još neisplakanih suza za ljude širom sveta.  

Od toplog vrela do gornjeg grada

Sutradan, posle koncerta, navirala su sećanja na sve one pevačice i pevače koji su oplemenili moj život u poslednje dve decenije. Između Sezarije Evore i Marize stala su tri boravka u Lisabonu i po jedan u Koimbri i Portu. Brojne posete portugalskim lokalima u Nemačkoj se ne broje.

Uživo sam prvi fado video u Alfami – reč ima arapski koren, označava toplo vrelo. Najstariji lisabonski kraj na padini između tvrđave i Teža najpre sam istražio peške. U Muzeju fada već je bio i lik mlade Marize na zidnoj slici koja je okupila muzičke legende iz jednog veka. Dugo sam se zadržao pred slikom „Fado" portugalskog slikara Žozea Maljoe. Ona je postala amblematična, po njoj se u digitalnom univerzumu raspoznaju sadržaji povezani sa kultnom portugalskom muzikom. Žena golih ramena i ruku zaneseno, a možda i rezignirano sluša muškarca koji svira i možda peva fado – ukupna atmosfera krčme, a možda i nekog svratišta, pokazuju da je fado 1910. kada je nastala sika bio ukorenjen u muci prostog sveta. 

Najava koncerta fado

Najava koncerta fado

Iste večeri sam pod stablom pomorandže u Alfami slušao prve profesionalne fado muzičare. Pevačica i dvojica gitarista išli su od stola do stola i ljudima u tanjire dodavali muzički začin. Aplauz je bio mlak, možda jer su za stolovima sedeli uglavnom sredovečni zapadnjaci. Nisam mnogo zapamtio od te večeri, osim da je pevačica bila obučena po uzoru na stare fotografije žena od pre jednog veka, koje su takođe bile izložene u Muzeju fada, ni 500 metara od lokala.

Kuća fada

Druga poseta Lisabonu donela je i boravak u jednom lokalu u Gornjem gradu (Bairro Alto) u kojem su građani jedan za drugim ustajali da bi otpevali svoju pesmu. Iako smo stigli pred kraj, pamtim potresnu interpretaciju jedne mršave, sedokose dame koja je svojim ponosnim držanjem i strasnim pevanjem pobrala najviše aplauza.

Sandra Kristina, fado u Portu

Sandra Kristina, fado u Portu

Tek treći odlazak u Portugal, maja ove godine, doneo je pravo suočavanje sa fadom. U Portu smo u Kući fada slušali odličnu pevačicu Sandru Kristinu. Kada se setim te večeri u kamenom podrumu začujem njen glas kako slavi „Portugalsku kuću“ – dom siromašnih i srdačnih ljudi koji uvek sa došljakom podele hleb i vino.

U Koimbri, poznatoj po studentskoj verziji fada, prisustvovali smo sličnom koncertu, ali bez ženskih glasova jer je tradicija na jednom od najstarijih univerziteta na svetu tako zapovedala. Fado iz ovog grada ponekad ima trubadursku, a ponekad i vedriju notu. Udruženja studenata – niz mladića u crnom – pevala su i igrala na ulicama Koimbre te večeri kada smo stigli u grad.

Studenti u Komibri

Studenti u Komibri

Ponovni susret sa Lisabonom bio je pomalo zastrašujući. Horde mlađih turista, koji su posle pandemije kao pušteni sa lanca, hrlili u Gornji grad, pretvorili su ovaj kraj pun fado lokala u neprohodnu džunglu. Najpre smo otišli na koncert četvoro fado umetnika u dvoranu obloženu plišem, na trećem spratu fensi tržnog centra. Izgleda da je fado atraktivniji što je bliže vodi ili dublje ukopan u zemlju. Na ovoj visini, u pozorišnom ambijentu, lepo otpevane pesme su izgubile harizmu. 

Fado Kijado

Fado Kijado

Ali vrhunski umetnik na portugalskoj gitari Fernando Silva svojim nas je rifovima upleo u fado kao muve u paučinu. Kada smo izašli na sokake Gornjeg grada, kao da smo, puni melanholičnih nota, sišli u košnicu. Šetali smo tim lavirintom, tražeći lokal koji nam neće prodati žvaku za turiste. Već smo četiri-pet puta odustali od namere da popijemo čašu vina i poslušamo najavljene pevače fada, jer su lokali izgledali konceptualno, a ne životno.

Do sreće u zabranjenom pravcu

Onda smo ušli u Travessa da espera – Sokak čekanja. I oklevanje se isplatilo. Lokal Sentido proibido – zabranjen pravac – nije se previše razlikovao od stotine takvih kafanica u kraju. Ali je gazda izašao pred vrata i fino, bez marketinškog žara ali predano, objasnio da je za to veče smislio najbolji program mladih pevača fada – on tako podržava obnovu scene.

Fernando Silva

Fernando Silva

Ušli smo. Uz salatu od oktopoda i božanstveno belo vino Karm iz gornjeg toka Dora pomislili smo da izbor nije loš. Ali kada je najpre mlada plavokosa žena zapevala svoj fado uz pratnju dve gitare, i kada ju je smenilo crnokoso devoječe sa najmanje deset godina zrelijim glasom, naježili smo se. 

Tako pevaju samo buduće zvezde. Sve je trajalo skoro sat vremena, a onda je bradati gazda najavio iznenađenje. Dvojica gitarista su otpočeli pesmu koja mi se učinila poznatom. Iz jednog ćoška je ustao sredovečni čovek, napoleonski nizak, proćelav. Kada je pustio glas svi su utihnuli. Eduardo Almeida je otpevao čuvenu pesmu: Saudades trago comigo.

Fado lokal Sentido

Fado lokal Sentido

U jednom stihu spominje se san koji umire i peva fado u naručju žene. Ispred unutrašnjeg oka mi blesne slika Fado iz muzeja. Eduardo je sve otpevao tako dobro, dramatično, afektirajući rukama otmeno, a žustro, kao da je toreador koji se rve sa rogatom pesmom, da ga je ispratio najveći aplauz. I šta da kažem. Tada, pred ponoć, desila se ta fado-nirvana. Trenutak kada sam, oprosti mi Fernado Pesoa, osetio šta znači biti Portugalac. Ta noć je postala jedan od usamljenih zenita u mom životu. Po to smo došli.  

Eduardo Almeida

Eduardo Almeida

Srodni registri

Sležu se tako moji utisci, posle koncerta fado dive Marize. Gledam u prošlost kao u bunar utihlih melodija. Svih ovih godina fado mi je obilno darovao dirljive i veličanstvene trenutke. I kao što kaže pesma: to mora da je portugalska kuća. Kuća od melodija sa dvostrukih žica portugalske gitare – zvonke su jer ih čupkaju „noktima" od kornjačinog oklopa.  

Četiri okrečena zida, miris ruzmarina, mnogo zlatnog grožđa. Radost siromaštva sred ovog velikog bogatstva. Tuga za ovom mojom zemljom. Sva ova osećanja zabeležana u fadu možeš prevesti na nekoliko srodnih registara: Grčki rebetiko, turski hüzün, američki crni blues, bosanski sevdah, vranjanski dert. Svako ko zna o čemu Mitke govori kada kaže: „Još mi za lepotinju srce izgori”, ili „Poj, Koštano, čedo, žal za mladost…”, svako ko ume da oseti šta mu poručuje glas Safeta Isovića kada peva: Ima l' jada k'o kad akšam pada? - znaće, i bez razumevanja jedne jedine reči portugalskog, šta mu priča fado.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.