Evropske nacionalne države pred promenama | Evropa | DW | 22.08.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Evropske nacionalne države pred promenama

Izbeglice će u znatnoj meri dovesti u pitanje evropske životne navike. Promeniće se pre svega tradicija nacionalne države. Ipak, sreća je da su tradicije fleksibilne, smatra Kersten Knip.

Onaj ko želi da ljude koji se ne poznaju i neće da imaju ništa jedni s drugim, zainteresuje jedne za druge, mora da bude kreativan. Većina ljudi rado živi u krugovima, koji su im sagledivi – porodica, selo, provincija. Sve što prelazi te granice im je prilično daleko. To je morao da iskusi svaki nemački političar koji se u drugoj polovini 19. veka angažovao na tome da nemačke kneževine uveže u jedan opšti savez, tadašnje Nemačko carstvo. Mogli su da zaključe da većina njihovih sunarodnika nije bila previše bliska ideji ujedinjene Nemačke.

Ipak ujedinjenje je bilo poželjno i za to su bili potrebni i pesnici. Pisali su inspirativne stihove i strofe, što je trebalo da u narodu stvori osećaj novog nemačkog jedinstva. August Hajnrih Hofman fon Falersleben je 1841. godine napisao „Pesmu Nemaca“ čija je treća strofa do danas deo nemačke nacionalne himne. Autori poput Ahima fon Arnima ili Klemensa Brentana stvarali su „narodne pesme“ koje lako ulaze u uvo. I frankfurtska streljačka svečanost iz 1862. podsetila je posetioce na stvarnu želju te manifestacije: „Želimo da budemo jedan narod braće“ – stajalo je velikim slovima iznad ulaza.

Izmišljena tradicija

Moderni istoričari takvu mešavinu stihova, pesama i priča označavaju kao „izmišljena tradicija“. To je dakle „tradicija“ koja, uprkos široko rasprostranjenom ubeđenju da potiče iz dalekih vremena, predstavlja čistu umetničku tvorevinu – izmišljenu da bi se mlada nacionalna država ugnezdila u srca ljudi. I projekat je krenuo. Ljudi su sebe odjednom doživljavali kao Francuze, Italijane, Poljake, Rumune ili Nemce. Pre više od 150 godina počeli su da pevaju svoje pesme i mašu zastavama, a od pre par decenija i da navijaju za svoje reprezentacije na evropskim i svetskim sportskim takmičenjima.

Knipp Kersten Kommentarbild App

Kersten Knip, DW

Evropljani su dakle odavno razvili osećanja prema svojim nacionalnim državama. I iako se evropska elita odavno otvorila ka globalizovanom svetu, svi drugi se još uvek pre svega definišu preko sopstvene zemlje. Tek onda dolazi Evropa, a onda svet.

Različite tradicije

Ono što sada doživljavamo dovodi u pitanje te navike na način koji do sada nije postojao. Kos, Seuta, Lampeduza… Dan za danom gledamo migracije koje će evropske nacionalne države da promene iz temelja – a time i životne uslove u kojima su generacije Evropljana živele i žive. Naravno da je i do sada bilo migracija – one su uostalom znak razvijenog društva. Ali do sada se to dešavalo u mnogo manjim dimenzijama. Izuzetak su bile migracije nakon Drugog svetskog rata, ali one su se odvijale unutar Evrope, dakle u jednom manje-više kulturološki homogenom prostoru.

Sada ljudi dolaze u mnogo većem broju i iz sasvim drugih krajeva sveta. Oni sa sobom donose delimično sasvim drugačija iskustva, kulturu, ubeđenja. Dosadašnja iskustva – recimo diskusije o nošenju marame, zajedničkoj nastavi fizičkog i za devojčice i za dečake – pokazale su da se to ne može lako povezati sa evropskim tradicijama.

Zabrinutost, a ne rasizam

Strahovi, brige i delimično neraspoloženje koje brojni Evropljani iskazuju kada je reč o aktuelnom talasu izbeglica, sigurno ne bi trebalo da čude. Ipak, trebalo bi se uzdržati od osuđivanja toga kao paušalnog neprijateljstva prema strancima ili kao rasizma. Naravno da postoje neprijateljstva prema strancima i rasizam, ali ne mora svako oklevanje, svako odbijajuće držanje, da bude znak nekakvih mračnih uverenja.

Promena poznatog životnog okruženja, što sa sobom donosi masovna migracija u Evropu, nije mala stvar ni za doseljenike ni za društva koja ih primaju.

Šanse za promene

Upravo fenomen „izmišljene tradicije“ pokazuje da je budući zajednički život sasvim moguć. Ponovo će biti potrebni pesnici i umetnici koji će novom multikulturnom društvu u nastanku, da donesu novu predstavu o samom sebi, da stvore neku vrstu osnivačkog mita, dovoljno jakog da spoji različita iskustva.

Društva, pokazala su to iskustva 19. veka, jesu veoma fleksibilne tvorevine koje mogu da prihvataju veoma različite forme. Jedino što se to ne dešava preko noći, niti u neograničenim dimenzijama. Koliko god to bilo ružno: broj useljenika mora da bude ograničen. Ako neko to zahteva to ne znači da podržava rasizam, već uređenu promenu Evrope i njenih nacionalnih država.

DW.COM