„Evropska unija – tigar od papira“ | Evropa | DW | 19.11.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

„Evropska unija – tigar od papira“

Gudrun Štajnaker, bivša nemačka ambasadorka u Podgorici i Skoplju, živela je svojevremeno u Beogradu i Zagrebu, još za vreme SFR Jugoslavije. Ona oštro kritikuje promašaje Evropske unije u regionu.

DW: Vi se bavite i zaštitom čovekove okoline. Da li su problemi u toj oblasti na Balkanu veliki?

Gudrun Štajnaker: Veoma veliki, jer su pre svega vlade, a to zna svako, veoma slabe. Države su ekonomski slabe. Moj angažman nije opšta zaštita čovekove okoline, već još uže – zaštita prirode. Balkan, a posebno bivša Jugoslavija, poseduju raznolikost, biodiverzitet, netaknutu prirodu kao i netaknute reke, koje su jako ugrožene.

Ugrožavaju ih pohlepni investitori, najčešće nacionalni ili lokalni, ali koji često imaju podršku evropskih banaka, institucija ili partnera, a to smatram katastrofalnim.

Vi ste i programska direktorka kurseva nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji su namenjeni budućim diplomatama zapadnog Balkana. Kakva su Vam iskustva sa budućom diplomatskom elitom tih zemalja?

Ono što me najviše raduje u tom poslu jeste saradnja s dobro obrazovanim mladim ljudima. Oni govore strane jezike i žele da predstavljaju svoju zemlju u inostranstvu. Fascinantno je kako u roku od nekoliko dana u grupi mladih ljudi iz Srbije, Kosova, Severne Makedonije, Albanije, Bosne, Crne Gore – do pre dve godine su tu bili i učenici iz Hrvatske – nastaju prijateljstva, mimo porekla i država, mimo nacionalnosti. Vidi se da nastaje globalizovan, dobro obrazovan sloj mladih ljudi koji razume da je dalji razvoj moguć samo ako su zajedno. Naravno, u smeru demokratije i pravne države, ali i kao države koje svojim građanima nude perspektivu, ekonomsku, socijalnu i kulturnu.

Pokušavam u okviru tog kursa da te mlade ljude povežem s nemačkim institucijama koje sarađuju s regionom. Pokušavamo da podstaknemo takvu saradnju i u oblasti zaštite prirode. Mlade diplomate su veoma verzirane kada se radi o međunarodnim poslovima i organizacijama, ali kada im skrenemo pažnju na regionalne mogućnosti saradnje, kao i saradnje s nemačkim partnerima, najpre su začuđeni, ali su veoma zainteresovani i radoznali. Nadam se da sam ih motivisala da budu naravno predstavnici svoje zemlje u inostranstvu, ali i predstavnici prelepog regiona sa svim njegovim bogatstvom.

Kako procenjujete trenutno političko stanje, naročito nakon Makronovog „ne“ Severnoj Makedoniji i Albaniji?

Situacija je teška. Onaj ko tvrdi da se stvar razvija u dobrom pravcu, taj ne govori istinu. Naprotiv. Francuska blokada me veoma brine. Veoma sam naklonjena Francuskoj, ali tu politiku ne mogu da shvatim. Znamo da je za sve, i one koji pregovaraju i one koji to žele da otvore, put u EU trnovit, i ako ona u ovoj formi opstane u narednih 10 do 15 godina.

I kod mladih diplomata sa Zapadnog Balkana sam videla da je to veoma važna motivacija, ta perspektiva članstva u EU. Sada bi trebalo da umesto tog procesa postave nešto drugo, za šta ne znamo šta je. To je francuska ideja, da se proces poboljša i promeni, ali bez konkretne predstave kako.

Ako velike države poput Nemačke i Francuske više nisu jedinstvene oko tog pitanja kako treba da izgleda pristupni proces, onda je to za mene veoma zabrinjavajuće. Naravno, odgovornost je uvek i na onima koji imaju vlast u zemljama Zapadnog Balkana, ali isto tako je velika odgovornost političara u zemljama Unije, naročito u Nemačkoj i Francuskoj.

Da li je EU ostavila na cedilu slabu i razjedinjenu opoziciju u Srbiji, ali i u drugim zemljama regiona?

Rekla bih, delimično se mora reći – da. To sam i sama doživela u zemljama u kojima sam bila. Evropska unija radi uobičajene stvari, finansira projekte nevladinih organizacija, a civilno društvo je oblik kritičke opozicije – ne postoji samo politička opozicija, već i opozicija sačinjena od građanskog društva. Time se teše, jer ne čine više.

Da, neće ili delom ne mogu da učine više, jer nedostaje jedinstveno gledište unutar EU kako bi se trebalo ophoditi prema političkim strukturama na Zapadnom Balkanu. Pošto u Briselu nisu jedinstveni, onda se ujedine oko minimalne saglasnosti, a ona onda nije vidljiva u regionu.

Vučić sebe rado vidi kao „omiljenog gosta“ u Berlinu, a kod kuće se ističe retoričkom osionošću, autokratskim gušenjem drugačijeg stava i orkestriranjem medija. Nije li to protivrečno?

„Omiljen gost“ je omiljen iz geopolitičkih razloga. Još uvek postoji nada da će Vučić razrešiti Gordijev čvor Kosova. A to je preduslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Ja smatram da je medijska politika Evropske unije prema celom Balkanu promašena. Jedan od razloga je i neoliberalna vera da je privatno uvek bolje od državnog ili javnog.

Pošto je privatizacija po sebi dobra, onda se baš i ne gleda čiji je novac iza neke kupovine. A u medijskoj oblasti to može dovesti do rezultata koji su suprotni interesima EU. Da spomenemo Kineze, koji su inače strateški jaki i puno ulažu. Sa njihovog stanovišta je Evropska unija – ne samo medijski – tigar od papira.

Da se vratimo malo unazad. Kakvo je bilo Vaše vreme u Beogradu sredinom sedamdesetih?

To je bilo vreme kada je Jugoslavija uživala veliki međunarodni ugled. Spremala se beogradska Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju, upravo su gradili Sava centar. Ja nisam bila u Beogradu kada je konferencija 1977. počela, jer je istekao moj stipendijski boravak. Tada sam, kao i mnogi studenti u Nemačkoj, videla Jugoslaviju kao alternativni socijalistički model. Htela sam da ga bolje upoznam, mada sam se na fakultetu bavila temom iz 19. veka.

Gde vam je na Vašim stanicama u bivšoj Jugoslaviji bilo najlepše?

Moram da priznam da su mi zagrebačke godine, od 1985. do 1989, bile veoma lepe. U Jugoslaviji je ekonomska, društvena i politička kriza bila opipljiva, ali je ipak bilo zatišje pred oluju. Ja sam tada imala bebu. U Zagrebu je za dete kuća sa baštom u kojoj smo živeli bila vrlo ugodno za odrastanje. Uživala sam u kulturnom životu. U Generalnom konzulatu SR Nemačke u Zagrebu bila sam nadležna i za Sloveniju i Bosnu i Hercegovinu, proputovala sam obe zemlje. Odlazila sam prijateljima u Beograd ili su me oni posećivali u Zagrebu.

Sećam se da su tada u medijima, kada je politički i ekonomski konflikt bio sve očigledniji, govorili da je nešto ipak funkcionisalo u Jugoslaviji – a to je istina – postojali su širom zemlje festivali od međunarodnog ranga, jaka kulturna scena. Postojala je nada da će ta zajednička kultura jugoslovenskih naroda držati ljude na okupu.

Gudrun Štajnaker nije u aktivnoj diplomatskoj službi, ali se angažuje na Balkanu. Zamenica je predsednika Društva za Jugoistočnu Evropu, programska direktorka Zapadnobalkanskog kursa nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i član Saveta fondacije Euronatur.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android