Erdogan se koprca u živom blatu

Redžep Tajip Erdogan je sigurno drugačije zamislio bilans svog rada u 2013. godini. Umesto da se govori o zavidnoj stopi privrednog rasta, stabilnoj domaćoj valuti ili sve većem značaju Turske kao regionalne sile, pitanje koje se postavlja ne glasi više da li će, nego kada će on otići sa vlasti.

Lider konzervativno-religiozne stranke AKP raspolaže većinom u parlamentu i još od svoje prve izborne pobede 2002. godine, mogao je da vlada po svojoj volji, bez opozicije koju bi morao ozbiljno da shvati. Ipak, Erdogan pravi grešku, kao i mnogi drugi uticajni vladari pre njega – veruje da je bezgrešan. Vremenom je sve manje trpeo kritike na svoj račun, a novinari, intelektualci i političari, koji ne dele njegovo mišljenje, završavali bi u zatvoru. Na duge zatvorske kazne su osuđeni čak i vodeći generali turske armije, koji su navodno pripremali puč protiv njega.

Silom protiv demonstranata

Umesto da se razvije u velikog političkog vođu, na krilima uspeha u Turskoj i inostranstvu, Erdogan je u leto 2013. počeo demontažu samog sebe. Okršaj sa demokratskim snagama i civilnim organizacijama, do kojeg je došlo na istanbulskom trgu Taksim, a sve zbog jednog građevinskog projekta, pokazali su da je već odavno izgubio nerve.

Nervi su ga konačno izdali tokom otkrića korupcionaške afere, još neviđene u 90-godišnjoj istoriji moderne Turske. Kada su optužbe za pranje novca, krijumčarenje zlata, ilegalne bankovne transakcije sa Iranom i plaćanje mita za dobijanje građevinskih dozvola dosegle i sam vrh vlasti, Erdogan je pokušao da napravi rez. Ipak, smena deset od ukupno 26 ministara u vladi nije uspela da zaustavi razvoj događaja. Turska lira je pala na rekordno nizak nivo u odnosu na evro i dolar. Sada mu je i Vrhovni sud pomrsio konce i proglasio pravno nevažećim dekret kojim je pokušao da veže ruke policiji i pravosuđu tako što ih je obavezao da pretpostavljenima moraju da javljaju sve detalje o istragama koje vode.

Nema snažne opozicije

Ako Erdogan postane politička žrtva precenjivanja samog sebe i ako ode sa vlasti, alternative koje se nude ne znače ništa dobro za ovu državu NATO saveza. Jer ne postoji verodostojna i snažna opozicija. Najjači protivnik premijera je imam Fetulah Gulen koji se sveti Erdoganu zbog namere da pod kontrolu stavi škole i zajednice Gulenovog pokreta. Ove škole su „kovačnice kadrova“ tog pokreta, a sam Gulen već 13 godina živi u SAD i ne usuđuje da se vrati u Tursku.

Gulen je religijski lider. Njegovi ciljevi su nejasni, baš kao što su na početku bili nejasni ciljevi samog Erdogana. Da li on zagovara uspostavljanje „božije države“ u kojoj bi Kuran bio Ustav? Želi li da pruži dokaz da se religija i demokratija mogu međusobno dopunjavati i tako od Turske da napravi model za ostale islamske države i zajednice?

Onaj ko upadne u živo blato, nikako ne bi smeo da pokuša sam iz njega da se izvuče. Koprcanje rukama i nogama samo vodi daljem poniranju, a akciju spasavanja čini težom. Erdogan se koprca već mesecima. Akcija njegovog spasavanja, koja bi dovela do ostanka na vlasti, tako postaje sve teža.

Komentar: Baha Gungor
Odg. urednik: Nemanja Rujević